Srpski sion

С тр . 253.

Г 0 В 0 Р ПОСЛАНИКА ИРОТЕ МАНОЈЛА ГРБИЋА, држан у сједници српског православ. народ. црквеног сабора 11. новембра 1892. (по стенографоким бијбешкама.*) Ваша Светости ! Високоиреосвештена господо еиискоии !

Виеокославни саборе! Високопоштовани мој предговорник у јучерашњој сједници, пресвијетли господин барон Живковић, благоизволио је у своме говору више пута позвати се на моју маленкост и на моју скромну књижевну радњу, у којој сам покушао, да историјски проучим и онишем црквено-политички живот нашега народа за прошлијех двјеста година а у земљама угарске круне. Ја сам му за то врло благодаран и тијемуправ својијем апостроФирањем моје маленкости, пресвијетли господин барон, управ ме је изазвао, да и ја морам, хтио не хтио, рећи своју ријеч о овијем пословима, о којима ево вијећамо и расправљамо у овој нашој високој кући. Не ласкам себи, да ће моје ријечи кога увјерити о нечем другом, него што он мисли н судч, него ћу само да речем како ја мислим. Али одмах морам изјавити, да ми је врло мучно овдје нроговорити као сриском свештенику, јер ми слика данашњега нашега сабора долази пред очи као она слика, што но је описује српска пјесма иослије смрти српског цара, Душана Силнога, кад но су се српска господа отимала о царство и гдје но се вели: „Састала се четири табора, „На убаву, на нољу Косову: „Једно табор краља Вукашина, „Друго табор деспота Угљеше, „Треће табор војеводе Гојка; „А нетврто царевић Уроша. М исто тако могао бих ја и овај наш сабор подијелити на четири табора, те ирема предлагачима рећи, да је и овдје: једно табор Вучетић Илије, други табор Јовића Стевана, трећи табор саборског одбора или Јоси®а Јагића, као његоваизвјестиоца; а четврти Ђурковића Ђорђа, као табор војводе без војске. И с тога велим, да ми је тешко говорити, јер српски свештеник не смије имати табора, него интерес своје цркве и народа нред очима. Па напријед знајући, да не могу у сва четири табора бити, с тога ми је мучно и премучно да-

нас говорити, јер сви смо Србљи и ја сам сриски свештеник — али сви не можемо имати нраво. Али као што је оно мајка Краљевића Марка, у истој пјесми ејетовала сина, кад је пошао да каже, на коме је царство — рекла: „Немој, сине, говорити криво, Ни по бабу ни по стричевима, Већ по правди Бога истинога!" и ја ћу се овдје само тога држати, и ја ћу говорити само но правди Бога истинога онако и онолико, колико сам био кадар истину изнаћи. Преврћући старе књиге и старе листине, да проучим и да опишем, бар један само дијелак нашега народа, за ирошлијех двјеста година, морам рећи по истини: е су нанш стари ђедови и праоци били друкчији него ми данас. Нашао сам, да ми, њихови потомци, љуто гријешимо против своје цркве, против евоје свете и њежне мајке. Нашао сам, да ми, њихови потомци, љуто гријешимо, осуђујући старе наше духовне старјешине и учитеље и подмећући им такове чине, каквих нигда учинили нијесу. Нашао сам, да заборављамо или управ не ћемо да знамо за оно апостолеко слово : „ Братије ! бљудитесја, да никтоже будет вас ирелшчаја философиеју и тшчетноју лесшију, по мреданију человјеческому, ио стихиам мира а не ио Христје ". (Кол. 2. 8.) „Браћо! чувајте се, да вас ко не зароби философијом и празном приј«варом, по казивању човјечијем, по науци свијета а не но Христу." Нека ми се не замјери и нека не буде ником зазорно, што ја као свештеник цитирам Свето Писмо, што је

*) Овај говор доносимо тек данас, на иб године дана касније него што је изговорен, стога, што нам многи свештеници и родољуби народни иребациваху, што не донесосмо у овом листу међу осталима и овај говор, којије био, без сумн>е, један од најлепших и најзначајнијих на сабору нашем. ХНто ми овај говор раније не донесосмо, томе су разни узроци, које овде не можемо опширније износити. Међу тим овај говор преч. г. Манојла Грбића, и по своме историјско-књижевном, и по црквено-народном значају тако је важан, да није никад доцкан, да га у овом црквено-свештеничком листу саопштимо и овековечимо. У р е д н.