Srpski sion

С тр . 302.

„СРЛСКИ СИОН."

Б р . 19.

Зар нмје ; даклс, и други раздог против природног нредседништва пароховог — ништав? Јесте. А такав је и трећи разлог, по којем се нриродно председништво пароха „баш не да тако лако ни извести у свакој нрилици". 3. Парох, наиме, остари или иостане немоћан. Зар онда његов капелан да буде нредседник? Или обудови парохија. Зар администратор парохије да буде председник?! Г. др. Вучетић је учинио те приговоре о неизведљивости нриродног председништва1891. г., без обзира на § 250, 252, и 253. „нредлога за уредбу о устројству ирав. срп. нар. цркв автономије". Ти ириговори не могу се одржати ни цред „уставом" и данас, а наиме крај § 85. По његовом схватању био би иредседник и лични капелан. А то не стоји нит по „иредлогу за уредбу", нит ио „уставу". Лични капелан се „поставља" старим и немоћним паросима, којк су сами на парохији, и тај каиелан би вршио само нарохијске дужности и то „под одговорн ошћу пар оха, коме је пристављен". А то значи : да дотични нарох ради извесне етарости и немоћи (телесне), а сам на па.ро-

хији, не може вршити парохијске дужности, а не и председничке. У том случају, дакле, не би капелан био нредседник, него парох. Одрицати овоме способност било телесну или умну радн тога, што не може вршити парохијске дужности, ради чега му је капелан само и пристављен, нема разлога. Јер за обилажење парохије и вршење нарохијских дужности тражи се и потребна је сасвим друга споеобност него за вршење председничких дужности. А да се при постављању личног помоћника у § 250 дотнчног „нредлога за уредбу" предпостављала умна способност код пароха, сведочи најбоље одређење тога § а, по којем би лични помоћник своје дужности вршио под одговорн о III ћ у, дакле ипод надзором пароха. Тако исто по § 85 „устава". Парох, код којега би настунила у опште „неспособноет за службу" и који не би „због веће телесне или душевне немоћи" могао нарохијом управљати иод својом одговорношћу, ставио би се у стање мира. У том случају нема капелана, него долази администратор. А долази и на иначе унражњену иарохију. ћ.е се.)

Г 0 В 0 Р ИРОТЕ МАНОЈЛА ГРБИЋА, држан у сједници српског православ. народ. црквеног сабора 11. новембра 1892. (ПО СТВНОГРАФСКИМ БИЉЕШКАМА.) (Наставак.)

Састане се и сабор 1769. и у Бечу намисле, да већ једном сломе власт срнског еиископата. За комесара одређен је силни ђенерао, гро® Хадик. Овај је ириморао наше епископе, да пјешице иду уз његова кола, кад се возио у саборницу да отвори сабор. У Беч су летјеле свакојаке тужбе на наше владике: да глобе народ, да злостављају свештенство, да не дају народу наФоре, да му не дају крста цјеливати н т. д. Све су то удешавали крајишки туђински ОФицири, који су за тијем ишли, да иажњу нашег народа обрате на се, а одврате од владика и од свештеника. А ту је имала посла и римска пропаганда.

Чим је отворен сабор, замоли темишварски владика, Видак, да се најнрије изабере митрополит, иа да сабор иод унравом свога законитог домаћина даље послове расиравља. Али је комесар добио напутак, да најпре све носвршује, па онда да се бира најкашње митрополит, — и с тога жестоко осуди нриједлог владике Видака, изјавивши сабору јавно, да он има пуну торбу тужаба на све владике, и с тога се мора у сабору најпре све расправити и уредити, иа који се од владика најзаслужнији нокаже, онај ће вам бити митрополит. Комесар уједно тужи у Беч владику Видака, да му смета и да је уза-њ скоро сав сабор — па је захтијевао, да га отјера са