Srpski sion

Б р . 19.

ју. Јавна штамиа кад то чини, она само штети цељи, ради које, може бити, то чини. Па и др. Вучетић боље би урадио, да није оно нанисао у 119. бр. „Браника" о разбуктаним страстима. А ништа му није помогло ни у доказивању против нриродног председништва нароховог. А ево зашто не. Ко је имао прилике да упозна мотиве и узроке разбуктаним страстима и страсним борбама по нашим црквеним општинама, како по сеоским, још више у већим варошким, па ако хоће истину да каже, нризнаће, е је свему томе главни мотив и узрок у партајским нретензијама и рачунима, који обично, крај тежње за већином у скупштини, кулминишу у избору председника Др. Вучетић, да није завирио ни у једну другу нашу општину, имао је довољно прилике, да се о свему томе увери баш у — Новоме Саду. Да није тих нретензија партајских, да није ноглавито скоро посвуда претензије на председништво, мучно би било и разбуктаних с т р а с т и и страсне борбе. Било би диФеренција у скупштинама, па и у оиштинама, ал' не би биле тако акутне, тако велике ијаке, да би могле перманентно запљускивати таласима разбуктаних страсти. То је наше уверење, а ко познаје живот наших цркв. општина и хоће истину да каже, признаће, да је то уверење основано, да је наш суд о страстима и страсним борбама, о којима говори г. др. Вучетић, сасвим и иотпуно правилан и темељан. А кад је тако — и нико не може доказати да није тако — онда је јасно као сунце, да ј е стишавању тих разбуктаних страсти и страсних бораба најбржи и најрадикалнији и једини лек и у.тук — ириродно председништво. Јер, кад се зна, даје председник нарох, и да други не може н и б и т и, ево главе, та сасвим је природно, да ћесеодмах, к'о руком однешене, сталожити и ирестати многе разбуктане страсти и страсне борбе. Па још, кад би и скупштине биле друкчије организоване, ми би се и сами за неколико година чудили: је ли могуће, да ми Срби можемо живити и радити у црквеним нашим општинама без разбуктаних страсти н без страсне борбе!

С тр . 301.

А шта је онет природније и према црквеном карактеру наших општина оправданије, него да природно председништво заузме дотични — парох ?! Стишале би се разбуктане страсти, нрестала би страсна борба баш око нредседништва и по томе сасвим је логично, да не би ни било њезиних таласа, а сасвим је нојмљиво, да онда не би запљуекивати могли ни — нароха председника. Избор нредседника стварао је странке; изабрани председницн бивали су већином изливи странака, а уједно и представници странака по скупштинама. Под природним председником свега тога не би било. Парох би био независан оД благоволења ове ијш оне странке. Не би имао потребе ни разлога нотпомагати ову или ону странку ни у скупштини. Сви су спољашњи услови, да би могао бити узвишен над странкама, а сачуван од запљускивања њихових и онда, кад би оне но декад и подизале таласе. Шта више, кад би се ти таласи и подигли кад и кад, он би их, са своје висине објективитета, љубави п свештеннчког ноложаја, утишавао. И при свему томе не би његов углед трпио, него би се за кратко време његовим коректним поступањем — подигао. Дозвољавамо, да сваки не би био такве коректности. Али онда треба иматн на уму: да томене би узрок лежао у институцији, установи природног нредседништва, него у^личности дотичника. А то није све једно. Колико и сад има нароха председника изабраних без те коректности. Па зар и због тога установити: парох не може бити ни изабран за нредседника ?! У нашим општинама треба авторитет баш због стишавања разбуктаних страсти. Тај авторитет је — по правилу у свештенику. Има, бива и биће све више начина и услова, да свештеници посвуда буду заиста истинити носиоци и иредставници тога авторитета. Ради се данас на томе, радиће се од сад све више. А наше автономне установе и уредбе и не донашају се за годнну две дана, него за садашњицу и за — будућност. Свештенство наше напредује. А и коншрола ће своје чинити. А највише учиниће свест н р«>дољубље свештенства * ~ *.у ј\ _ ;

„СРНСКИ СИОН."