Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 19.

пароха, а да буду, то зависи одчовека, а не пароха, — ту ће бити исте и посљедице. А јш , где је кећа гаранција; где већа и јача предпоставка да их не ће бити? По законима васпитања и образовања, лако је на то питање одговорити у корист пароха. Но ми не ћемо о дру Вучетићу ни помишљати, да он већу гаранцију налази, ио неком правилу, код световњака. Таквим се блатом није тек ваљада хтео бацити на свештенство. И такво блато имао је срца захватити — прота Дане Прица.... Дакле, шта значи први разлог дра Вучетића против природног председништва пароховог? Значи: једну Фразу. И ништа више. А да је то ®раза и ништа више, доказује и ово. Др. Вучетић би хтео, да се председник бира већином гласова. Добро; ал' буде пзабран парох. Па шта онда? Зар онда не ће лични интереси пароха долазити у сукоб са интересима општине и т. д. ? Ако речи дра Вучетића нису Фразе и ништа више, онда је логика и последња конзеквенција његових речи само ово : п а р о х не може бити председник. То је логика и конзеквенција и свих оних приговора, по којима би дужност нароха председника „често дошла у сукоб са другом дужношћу свештеника, са дужношћу његовом духовном и пастирском;" а који је приговор — јер од свештеника(!) изречен, — опозиција тако оберучке прихватила, и који ју је, својом класичношћу, тако капицитовао ! А да ли опозиција хоће да појми пирамидалност апсурдума, да парох не може бити председник црквене општине? Да ли га она може дозволити зар и у своме слободумљу? Зар такав апсурдум може дозволити либералност ?! Ако г. др. Вучетић хоће, да му бар у цимер либерални верујемо, онда мора остати при томе, да и парох може бити председник. Ако при томе остане, онда мора опозвати свој први разлог против природног председништва пароховог, иначе доводи у питање своју логику. Или — или. Ту шеврдања не може бити. Или мора признати, да парох може бити председник, те по томе, да су његове речи о колидирању интереса, као разлог против природног председништва пароховог, проста Фраза и ништа више; или му остаје, да се држи колидиран.а ицт.ерсга. а пароху сваком да одриче пра-

во и могућност за предеедника црквене опш т и н е. П1та ће он у томе своме ћор-буџаку изабрати, то је његова ствар, ал' би родољубивије било, да се мане обојега. Дакле ко хоће истини да верује, нрви разлог цротив природног иредседништва пароховог је — ништав. 2. Други разлог био би по дру Вучетићу овај : „ако је општина несложна и у њој раздор влада, онда је баш по углед самог свештеника од велике штете, да он буде председник ошнтине, јер ће онда таласи разбуктаних страсти и њега запљускивати, те ће и нехотице (?) и он у ту страсну борбу умешан бити." Пре свега, ми дру Вучетићу велимо, да његовој љубави за углед свештеника — н е в ерујемо. Бар не у нитању председништва. А сад ћемо му доказати, да његова бојазан за тај углед, н кад би била. баш искрена, више штети томе угледу, него што користи, а да је у опште неоснована и сувишна. Углед свештеника се не подиже пред народом таквим језуитизмом, који се скрива већ у предпоставци, да и свештеника могу запљускивати таласи разбукталих страсти, да и свештеник може бити умешан у страсну борбу тих страсти. Зар се тиме не приказује народу свештеник а рпоп са свима уеловима за такву страсну борбу, са свима разбуктаним страстима ? Пар зар ее тиме подиже углед његов пред народом; зар тиме што га препоручујемо народу као носиоца тих страсти? Коме је стало до угледа свештениковог, тај ће настојати на томе, да народ стече о своме свештенству веру и уверење, е је оно над разбуктаним страстима, да у руци носи крст мира и љубави своме народу и општинама црквеним, да је авторитет истине, закона, правде и реда. И камо нам лепе среће да такво уверење утврђујемо у народу о свештенству. То би био задатак наше штампе, наше интелигенције, па особито оне, која у сабору о свештенику говори.... То је њихов задатак, којега им оншти интерес наше цркве и народа налаже. А задатак, да свештеници свуда оправдавају то уверење о себи, задатак је свештеника, а у колико понеки свештеник не би бпо, као што треба да је, задатак је духовних власти, да га. иоправљају и у границе дужности упућу-