Srpski sion

БР. 21.

„СРПСКИ СИОН."

СТР. 329.

И ако ја нисам за те своје работе ни од кога очекивао какве похвале; аии се нисам надао баш ни томе колачу, да ће ми се когод с тога ругати и издевати ми се! Но ми и то онраштамо нреч. г. јеремићу, а ноћи ћемо да га обавестимо о суштини нашега лредлога, о чему смо — а на основу његова иисања — дошли до уверења, да ту код њега нема „чистих и бистрих" иојмова. Ја сам са мојим предлогом хтео да у главном укажем на то, да наша црква ваља да још енергичније узме у своје руке сиремање својих свештеничких кандидата, и да ту ништа не проиушта, да уз довољно научно богословско образовање однегује себи и ваљане службенике. Елемаколико да мене Фактично стање ствари онравдава на велико признање и хваљење данашњега спремања наших богословаца у богословији карловачкој; али мени се — и опет држим — не ће моћи пребацити кратковидост ни тада, ако по ново устврдим, е је врло нужно, да се ту још много, далеко више учини, ако би, да наше свештенство у истини н дорасте свима оним великим задаћама и тешкоћама, које на њега чекају — или, речено мојим ирвашњим речима: цвеће, које туда цвате данашњим даном, заиста је смиље н ковиље. . . . алн то још ни из далека није врт, у коме вредан баштован не би имао још много што-шта да поткреше, да. дометне, да дотера. Узмимо само ствар у опће на око, и то нарочито баш са њене практичне стране. Колико имаде њих, који су све до данас рукополагани за свештенике, а о своме деловању као свештеници — нарочито ако исти не беху свештенички (Сврш

синови — једва да стекоше каква конкретнија иојма. Он не зна, како ће крстити, како венчати, како сахранити, па чак ни како једну св. литургију свршити — крај свега тога, што је он о томе слушао може бити какво врло ваљано нредавање. А шта нам потврђује тај Факат? Потврђује нам то, да у свакога не може да се самостално изврши нроцес посредовања између знања и живота, да није сваки кадар да самостално претвара своје научно знање у знање практично... Срећа његова, ако није дошао за, рецимо, администратора какве изолиране парохије, где би било с њиме иосла и учитељу и тутору и црквењаку; него ако је дошао за системизованога или личнога помоћника каквом старом, верном, опробаном слузи божјем. Ма да и ту не може бити каква берићета у строгом смиелу. Јер и ако ће млади поиа под таким руковођењем добити неке рутине, али ће она битн, дакако, — једнострана. У томе неприродноме процесу може врло ласно да се научна способност уклони исиред непрестаног упућивања на виртуозност у пракси. А такво стање није нормално — иало се је из једне крајности у другу. Но највише мора ту патити ироповед и катихизација, које раг евсеИепсе морају ићи златном средином између те две крајности. Више умне способности и практичне нримене резултата свога разбора — знање и умење тек ту мора ићи руку нод руку. А у томе, богме, може седи слуга божји ма кол'ко упућивати и ободравати, ц ту може ма ко умовати, да се правој проповедничкој и вероучитељској вештини учи свештеник тек у својој служби — када нас о томе разуверава и досадашња наша јава. 1е се.)

ШМЖЕ СДБОРД. (Наставак.)

Казаћемо коју о „недужној" бојазни „Стев ан а М и х алџ ић а". Он рече: „дужност нредседника би често дошла у сукоб са другом дужношћу свештеника, са дужношћу његовом духовном и пастирском". А ми велимо : Шта је председник"? Или је извршилац воље законеке, скупштинске, одборске односно епар-

хијских власти, или је иницијатор мисли и смерова на корист оиштине ? Може ли ра.ди тога долазити у сукоб са својом духовном и пастирском дужношћу ? Може, али у овим случајевима: ако као извршилац употреби недозвољена средства и начине, ако као иницијатор науми што несмислено, штетно и недозвољено. Но одмах ћемо н ово додати, Свештеник,