Srpski sion

С тр . 330. „СРПСК

који би био такав председник, тај несумњиво није био „без сукоба" са својим духовним и настирским дужностима и нре нредседништ ва. Јер разлози и мотиви, који би га „у сукоб" доводили као председника, ти исти разлози и мотиви би га у сукоб доводили и као не-председника. Један поглед у живот и на примере, доказују ову тврдњу. Колико ли има пароха не-председника у сукобу са својим духовним пастирским дужностима ? Кад би их мало било! Коректно извршивање дужности иредседничких може моментано изазвати лични одијум или бар нерасположење чије год, али истрајност у тој коректности — 1»гт§,1 Козеп. Савест парохова мора одржавати хармонију између његових свештеничких и председничких дужности. Док год та савест не унесе дисхармонију међу њих, не треба се бојати ни за једну ни за другу дужност нарохову. А то значи: док год је пароху мирна савест да те дужности врши коректно, савесно и легално, он неће оее кати дисхармоније у осећају ни својих других дужности. А то је за вршење тих дужности први и најглавнијн услов. Где тај услов постоји, нестаће пре или доцније осталих нотешкоћа и ирепрека за то вршење. А да тих потешкоћа, а наиме личног одијума н нерасиоложења што мање буде, има томе лека другог, а не у онозицији против природног иредседништва нароховог. Треба, паиме, народ васпитати у схваћању легалитета и појимању савесног вршења извесних дужности нрема њему. А то је и оиет задатак штампе, журналнстике и у опште наше интелигенције. Иа кад наш народ у поступцима иароха нредседннка буде видио само и једино дужно вршење председничке дужности, он ће то вршење мирно ноднети, ма му иначе н не нријало. Такво вршење онда не ће изазивати одијум и разна нерасноложења општинара, те ио томе не ће ни алтерисати духовне и настирске дужности свештеника. И кад се већ иротив природног цркв. ошпт. председништва нароховог истиче и колидовање дужности иредседничке са свештеничком, онда је трсбало најнре размислити о томе, докле доводи таква теорија. Видићемо — одмах.' Кад бн оправдана била бојазан, да би иарох као природни председник долазио у сукоб са својим свештеничким дужностима, и да би вр-

СИОН." Б р. 21.

шење дужности природног председништва сметало вршењу „духовннх и настирских" дужиости, онда би на основу оних истих разлога, који би онравдали ту бојазан, морала бити оцравдана и тврдња: да би нарох и свакн свештеник, и вршењем дужности и и з а бр а н о г нредседника и члана скупштине и одбора, и у ошнте саучесника у цркв. општинским нословима, — долазио у сукоб са својим „духовним и иастирским" дужностима и чинио сметњу, онемогућивао вршење ових. Па како тек у оном случају, кад би му општина након једног избора „изразила неповерење" изабрав другога иредседника? Какав би онда положај био свештеника; какви: онда тек изгледи за вршење свештеничких дужности „духовно-настирских"? Теорија, дакле, о колидовању дужности нароха и иредседника, коју је онозиција такођер извела у бој против предложеног у „уставу" природног председништва, присиљава на ову логику: Свештеннк не би могао бити никада не само природни иредседннк, него ни изабрани; не би могао бити ни члан црквепе скугпнтнне, нити члан одбора, нити у опште учествовати у иословима црквено-оиштинским, јер ио истакнутим разлознма, вршењем ма које те дужности долазио би у сукоб са дужностима „духовним и пастирским". Кад би ношли и дал>е, дошли би и до већег аисурда, јер њему само водн теорија онозиције. И кад тако ствар стоји, онда се не можемо отсти мисли, е су неки свештенициу онозицији против природног иредседништва или за то, јер „чезну" за иоиуларитетом у одбрани „народних нрава", или за то, јер избегавају рад и одговорност, која лежи у дужности председничкој. Родољубље не бега од рада, него тражи, да што више уради за оиште добро. Они пак, који иопуларитет желе освојити јеФтино, ти пролазе — скуио. Примера за то има доста. Ко хоће, може се на овима научити чему треба, да се после други не уче на њима Ето, дакле, колико вреди и овај „свештенички" разлог иротив природног иредседништва пароховог.