Srpski sion

Б р . 24.

„СРПСКИ СИОН.

С тр . 383.

а НЖ

(Наставак.) &

Црква нам је једино добро, једино иристаниитте броду нашег народно-црквеног битисања. У нашој дркви је јерархија, и то не само као члан дркве, него као носилац и представник свега, што дрква има и дати може. Без ње се мејданн на нољу црквеном не деле; а о судбп цркве, њезиним правима, устројству и животу без ње се не одлучује. Она је у цркви, и без ње цркве нема; с њоме се рачуна „горе," атако псто мора и „доле." А осим свега тога: наша јерархија је срнска, народна; чиста крв од крви, кост од кости срнске. За собом има светлу своју историју, која Ке увек кадра бити ућуткати злурадост или неразмишљену дреку антијерархиста, а која ће увек сведочити, да је начелу (Н\'к1е е(; тгрега једини устук био: јака јерархија, јерархија у споразуму са световним редом. Па где је онда разлог, да се слаби јерархија, да се с њоме нодржава борба? Зар једино у самовољним, усиљеним, измншљеним п ничим оправданим разним предпоставкама? Па где је онда разлог раздраженом, анимозном расположењу и душманском, циничком и швадронерском, више пута, кидисању на јерархију? Зар једино у морално-интелектуалној квалиФикацији нападача ?! Иеторија још није готова. Па ни историја начела политике према нама Србима. Још је активна нолитика тога начела. Ко то не види, нек се и не плеће у јавне послове. А ко то види, па подржава и заоштрава борбу световног реда са јерархијом, тај или евесно ил' несвесно стоји у служби те политике. Резултат је исти: тај штети општој цсли народно-црквено-просветног нам живота. А такав је резултат целе д"садање наше борбе са јерархијом, која се тако очигледно нриказује у данашњем нашем стању. Па зар у таквом стању добија што — индивидуалност српска ? Зар се њиме осигурава ? Шта нас може ослободити тогастања? Наше најдубље уверење је, да то може с н о р а з у м световног реда са јерархијом, обус т а в а б о р б е противјерархије. Т о ј е „з н а к", к о ј н м ћ е м о п о б е д и т и ! Како да се дође до тога сиоразума? Јерархија има своје прерогативе; световни ред но-

ставља своЈе захтеве у одношаЈима народно-црквене автономије. Прерогативе јерархије оснивају се на темељном каноничном устројству цркве; захтеви световнога реда на „духу времена", у најбољем случају на „иотребама народним." То двоје довести у склад, задовољити обоје, — задатак је и дужност мудрости меродавних чнњеница у црквн и народу. По нашем немеродавном суђењу, Ј 'ерархија треба да излази на суерет оправданим захтевима еветовног реда; а овај треба да поставља такве захтеве, које јерархија може задовољити, а да се не огреши о учење црквено, које се мењати и крњити неда, а да се не изневери остварење цељи, ради које црква и постоји. Захтсви световног реда не смеду се косити са цељи и интересом цркве, не смеду слабити јерархијску власт у цркви. Јер ако их јерархија не задовољи, изазваће се неспоразум и раздор; ако их задовољи, потиснуКе се црква са својих основа, и ослабиће у остварпвању своје цељи и вршењу задатка, а последица тога била би н опет у томе: да пркву, која је још недирнута од државне власти, сами својом руком и даље слабимо Без обзнра на „већ стечена права народна", ми морамо спровести амнутацију у нашој народно-ирквеној автономији; амиутацију баш неких стечсних права световнога реда Морамо их сада ампутовати, јер у своје време нисмо разбирали о томе, о чему разбирати, и по уводном чланку у бр. 71. „Заставе"*) о. г. треба увек, о томе наиме, д а ли су „искуство и ирплике доказале, да је корак унапр е д по т пу н о с аз р ео и д а некштете донети оиштој снази народног нрава, т. ј. опстанкуи 5 ла г о с л о в е н о м р а з в н-

'*) Дотични чланак под насловом: „Конзервативци и радикали" нрилично нас је пријатно и&ненадио, одузев му онај местимични анимозитет против „автономне" странке, коју назива „издајничком." Крај назора о потреби конзерватизма, тај анимозитет је неразумљив, а сасвим сувишан. Кад би без њега солиднији елементи око „Заставе" писали, можда би много боље било. ... И кад би нри томе конзеквентно истрајали, могло би се с н>има и говорити, а можда и радити. . . .