Srpski sion

„СРПСКИ СМОН."

ВР. 26.

а свеш,тенство, које је од вајкада свако захтевање државних власти у том погледу тачно а беснлатно испуњавало, то никако заслужило није. Поред тога је ради уклоњења сваке сумње о коректном поступању водилаца цивилних матрикула, преко нужно, да исти изрично обвезани буду, име крштеног, венчаног и пр., у оригиналном језику, а не у нреводу, увести, а исто тако и изводе издавати морају. II. У погледу рецепције Мојсијеве вере. Пошто је црква наша према свима вероисповестима, које њене установе не дирају, потпуно толерантна, то ми нротиву саме рецепције те ништа немамо; али морамо одлучно бити противни оном одређењу у овом предмету, да наш хришћанин у Мојсијеву веру ирећи може; јер по догматичном учењу наше цркве, крштење је света и неизгладива (тдеПђШз) тајна, те тако хришћанин у ма коју нехришћанску веру никада прећи не може. III. Слободно вршење религије. Овај је законски предлог врло онасан за све цркве, јер неограпичена слобода стварања нових црквених удружења даће повода, да се данашње, због религиозних, политичких и народносних питања и сада већ више но што је добро, ноцепано друштво, јошт више раскомада, а постојеће цркве постепено тако се ослабе, да на послетку животну своју снагу изгубити морају. Како у иашој отаџбини сваки грађанин и сада већ ужива личну слободу вероисповести, то се не може рећи, да је предлог овај постулат данашњих прилика и да га је било ма која нрква и народност захтевала. Ми држимо, да ће овај предлог, ако законом постане, само хаос и немир на све стране нроузроковати, без да ће икоме и најмање користи донети. IV. Грађанеки брак. Противу овога предлога, јер он у догматично учење напте цркве најдубл.е засеца, шта више учење то у том делу хоће да поруши — морамо најодсудније глас свој подићи. По учењу наше цркве, брак је света тајна, и као такова она — као и цело духовно судство и сви одношаји који с тајном том у свези стоје — спада у искључиви делокруг цркве. Ово је становиште за нас безусловно меродавно и обвезно, и ми га но томе, а да се своје вере не одречемо, никада налустити не смемо. Истина са више страна већ је речено, да овај законски предлог, пошто иикоме ие брани, да се и у цркви ритуално венча, у црквени делокруг не дира. Но то, бар за нашу цркву, никако не стоји; јер ритуални и цивилни брак код нас су, као и код свију вероисповести, код којих је брак света тајна, противности, које се међусобно искључују, и то у тој мери, да црква сваку свезу, која није у цркви по ритуалном нропису склопљена, не сматра за брак, него за конкубинат. Осим реченог за све наше верне важећег нравила, има код нас јошт једна особина, коју овај законски предлог у обзир узео није. Код нас је нарохијско свештенство, изузимајући ваиредне, врло ретке случајеве, брачно, и сваки кандидат мора се пре рукоположења венчати. Кад би, дакле грађански брак за сваког без разлике обавезним законом постао, онда би наш свештенички кандидат, приморан да се цивилно венча, дошао у опреку са науком своје вере, коју је у првом реду он — као будући свештеник — позван у чистоти њеној хранити, и верне у њој настављати, и ио томе дошао би у опреку са својом верском савести — душевним миром, а с' друге стране не један од свештеничких кандидата, дошао би у искушење, да на супрот законима црквеним о браку и брачним препонама, стуни у цивилан брак, с таковим женским лицем, са којим по црквеном закону у брак ступити не бн могао, и тиме би