Srpski sion

„СР11СКИ СИОН."

С тр . 407.

Из целог програма како га је Преузвишеност Ваша 21. новембра пр. год. у посданичком дому објавити благоизволела, што се у прочем већ из самог наслова тих појединих законских предлога види, провирује по нашем назору тенденција да се одношаји и свезе, које вековима већ постоје међу државом и црквом, било ма које вероисповести, прекину, чим ће црква да се изолира, ослаби и у вршењу своје узвишене мисије снречи; а на против држава у тај положај постави, да и на чисто црквеном терену, без обзира на религиозно уверење и верско учење појединих цркава, па чак и без обзира на слободу и светињу савести — самовластно располагати може. Ми смо тога уверења, да је држави и до сада свагда корисна и добродошла била припомоћ, коју је од питомећег и облагорођавајућег моралног ушшва цркве добијала; а данас, где се материјализам, религиозни индиФерентизам и многе опасне, цркву и државу подједнако негирајуће теорије махом шире, а држава противу тих струја сигурног лека и поузданог оружја нема,—данас држимо, да је држава више него икада до сада на моралну припомоћ цркве, а црква опет на припомоћ државе упућена; јер само тако и једна и друга своју мисију у корист целе отаџбине успешно вршити могу. Ми држимо, да греше они, који морални уплив цркве излишним сматрају; јер се неда порећи основаност тврдње више њих знатних мужева и писаца, да се маса народа никада дотле узвисити неће, да на основу ФилозоФСке реФлексије себи морална правила постави и њих се држи; а и државни закони таква правила нити поставити, нити наметнути могу, него ће и од сада религија остати увек извор моралу. Даље морамо у погледу сва четири законска предлога још и следећу примедбу учинити: Ако ти предлози законом постану, онда ће у тима од чести у сам опетанак цркава засецајућим питањима, за све у домовини нашој ностојеће цркве, једно и исто правило без сваког изузетка важити. л Пошто пак свака црква има своје засебно учење и исповедшве, то се једно и исто за све те разне цркве правило не може поставити, без да се било једној, било другој, темељ опстанка њеног не иоруши. Па кад су дакле у речи стојећи предлози подобни, да и сам опстанак појединих цркава, а нонаособ српске православне цркве у онасност доведу, онда ће Ваша Преузвишеност мудро увидети, да су понизно потписани, као предстатељи нотоње цркве принуђени, против тих законских предлога са свом одлучношћу глас свој подићи, и Вашу Преузвишеност и високу кр. уг. владу учтиво замолити. да изволите одустати од намере, да ти законски предлози законом постану; а дижемо глас свој тим пре, што смо уверени, да ће високо кр. уг. министарство, упознавши пагубност тих законских предлога по поједине цркве, и уваживши достојно тегобе српске православне цркве, као и осталих цркава у земљи, које би из наумљене реФорме црквено-политичних одношаја потекле, радо одустати од изведења високе своје одлуке, и тиме уштедити нашој отаџбини до сада невиђени, и никад неслућени жалосни призор тако зване културне борбе, у којој нема победиоца, него само нобеђених, и очувати постојећи у њој верски и црквени мир. Прелазећи наособ на споменута четири законска предлога, за дужност своју сматрамо, на њих у иајвећој учтивости следеће приметити: I. Што се цивилних матица тиче, не можемо опорећи, да држава иема права, да за своје потребе — своје нарочите матице води. Једино је, чега се ми са црквеног гледишта у том погледу бојимо то, да ћекод нашега народа, који је навикнут да матрикуларне исправе искључиво од црквених органа добија, ако се овај законски предлог усвоји — уједно и углед црквених органа, а можда и углед самог црквеног чинодејства осетљиво и тим више пасти, што се у нредлогу изрично забрањује, да свештеник за водиоца нових матица изабран бити сме, што на свештенетво свакако сенку непоузданости и неверљивости баца; *