Srpski sion

С тр . 570.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 36.

Православни елеменат у западном богословљу и препоро^ај му у најновије доба. (По рускож од Стевана Стевановпћа, пароха у К. Сентивану.) (Наотавак). ух тих протеста појача још већма, иа се дивно исказ?. у знаменитим ре»Форматским саборима, а најпосле се сав тај покрет изли у — буран и ужасан протест немачког реФорматора. Све то беше у корист истока и нрвобитног хришћанства. Но у том наглом покрету учињена је грдна погрешка. Лутер — огорчен на неправде папеке — беше огорчен и на сву у опште црквену историју, па и васелеиске саборе, који беху израз правог развитка црквене свести — а ту је погрешку нлатио тиме, што је пао у крајност, у заблуду супротну заблуди римске цркве. Бо поред свега тога протестаитизам је учинио велпку цркв. историјску услугу. Ударајући на силу напства, уклонио се од римо-католицизма па супротну страну, дао крила богословекој мпс.ш, да слободно иолети у питанима цркв. религијозним/ те је тиме припео материјала за компаративно-богословску науку. Ово је јако нослужило к разбистрењу истинитих начела цркв. религијозпог живота. Међу римо-католицизмом и протестантизмом разбуктала се жестока борба. Брижљиво се изношаху разлози и на једној и на другој страни. Противиици беху подједнако енажни, те је ту требао неко трећи — да пресуди. И заиста, у многим спорним тачкама обраћаху се и једни и други - на иеток. То чинцше и римски и прот.естантеки иолемици, а тиме баш Фактички и једни и други признаше, да у богословеким питањима исток има — пресудна гласа. То је иринудило обе стране, да из ближе нроуче живот источне цркве, а нри том проучавању у души је многих безпристрапих испитавача одјекнула истина источнл ваееленске цркве, и ако ова у то доба беше иотиштена варварским игом — турским. Од то доба виђамо, где се у западном хришћанском свету час но јавља по који мислилац богословски, који, увидев крајности и у католицнзму и у протестантизму, тежи да их ирпмири на основу начела — васеленског правоелавља. Међу овима су знаменити: Босијет, Лајбпнц и Февроније. У њином богословљу је врло много елемената што дишу духом васелепског нравославља. Па и у најновије доба има много западних богослова, који исиоређујући и растварајући ове две супротне религиозне системе западног хришћанства, нризнају једностраност истих, те чисто логичним нутем долазе до тога, да примају и признају истину ваееленског православља. Сви ови појави с.у истина као неке светле варнице у густој тами ненравославног западног хришћанства, но је у свему томе ииак главно то, да по њима можемо судити, да елементи нравославља на западу још живе, те се под повољним условима могу још развити и донети богата нлода. Разлога за ово има — доста. Пламен борбе те, расиирен ветром неверства, које се на западу све већма и већма ширило, био је све јачи и јачи; па кад се најпоеле оназило, да то пропашћу прети и самом хришћанству, то се ту увидело, да је нужно одустати од те оиште борбе. Но пошто на занаду не могаху наћи таке тачке, око које би се еви уједно коло окупити могли, то многи и опет бацише жудне погледе — на исток. Отуд видимо где се у овом столећу иокушава еједињење са истоком. Историја ових нокушаја давно нам збори о унутарњем значају истих. Први иокушај те врсте је у Енглеској. тако звани: ОксФордски покрет, у тридесетим годинама овог века. Покрет тај, по иос.танку свом, је локална појава, која је иотекла из унутарњег живота англиканске цркве; но језгра му је имала ошите историјски карактер; у њему се видела нова Фаза у развитку хришћанске свести на западу. Покрет тај поникао је из сазнања ненормалног положаја, у који је унала англиканока црква а са развића у њој — протеетантизма. Кад ту невољу увидеше ваљани и озбиљни чланови њени, којима иа ерцу лежаху интереси цркве своје, тв који не хтедоше допустити, да им црква буде легло разних протестантских се : ката, већ желеше да она буде света, саборна и апоетолска, те се они постараше да наћу излаза из тог ненормалног ноложаја, у који их је бацио протестантизам, и потражише средства, да иробуде и оживе у англиканској цркви свест — католичности. У ту цел се на оксФордској универзи склопило друштво. Чланови тога друштва, аклепчно образовани људи, да бн своју сврху