Srpski sion

В р . 39.

„СРПСКИ СИОП."

Набрајају се пугови т. ј. станови синова израиљских у пустиљи, поиињући од изласка из Егивта док не дођоше на пољане Моавске 33 ? 1—49). За тим се заповеда Израшгканима да истерају Хананејде (33, 51 — 55) када пређу преко Јордана у земљу Хананску; онисује се подробно, како да разделе земљу жребањем по породидама, али тако, да породида која је већа, добије већи део у наследетво, а која је мања, мањи део (31, 1—36, 13). Пета кнмга Мојсијевот Летокњижија назива се у славенској библији: Ђторозаконије т. ј. ионовљенн закони; у равина назива се: ионављање закона, јер Мојсије после примљенога и на плочама каменитим написанога закона, по заповести Божјој обнародовао је Израилћанима речи ове књиге, као други закон (бг-Јтеро^ уо^), или правилније, она понавља, изјашњава законе већ изложене у предидућим књигама. — Јер, као што је књига „Постања" пролог целога Иетокњижија, који је написан поглавито с' том дељу, да би што живље, очигледније преставио ИзрашЉанима велику милост Божју, ио којој је Бог њих изабрао из свију народа ради сачувања истинитог откривења, и да би их што боље побудио испуњавању добивених закона Божјих, — тако исто „поновљени закони" су епилог Петокњнжија, који садржи у кратко понављање оних закона и дела, који су изложени у књигама: Изласку, Левиту и Бројевима, а излажући их тако, да они предочавају најозбиљније опомене ради сачувања закона. Остављајући на страну последње главе књиге поновљених закона т. ј. од 31—35. главе, које као такве које приповедају о иоследњој судбини и смрти Мојсија, могле су можда бити иридодане другим писцем, већ свршеном делу т. ј. Петокњижију, показује се, да се дела књига састоји из три беседе, које је држао законодавац пред целим скупом Израилћана првога да^а. последњега месеца четрдесете године по излазу из Египта. У овпм беседама он излаже и износи на видик узроке, који су дужни били побудити цео народ, да свим срцем прими дати им закон, односно неизбројена доброчинства Божја, која они т. ј. Израилћани нису знали по својо.ј грешности уважити; за тим се излажу обећања, прп чему се понавља и сами обнародовани већ закон, и додају му се неке нове наредбе. Све ће се

ово очигледније п боље видети из нпже наведеног кратког анализа књиге поновљених закона. ' У краткоме уводу (1, 1—2) говори се о садржају беседа (1, 1—2) и опредељава се. време и место када су и где су исте изговорене (1, 3—5). Прва беседа предетавља као неки предговор свију опомена,, које следују у осталим беседама, јер садржава искључиво само напомене о благодати Бож'ој (1, 6—4, 40). Понављајући у памети елушалаца главније догађаје тешкога и дугога путовања, нисац што јасније показује, како је Бог био благ, милосрдан и дуготрпељив у одношају према народу; здедно показује, како је Бог праведан и строг судија био у одношају према упорним грешницима (1, 6—;3, 29). Одавде је по - себи еамом излазио тај закључак, да треба верно чувати закључени завет с Богом, не додајући ништа закону, нити одузимајући што. од њега (4, 1—40). За тим се говори у кратким примедбама о градовима прибежшиним, у које би могао утећи крвник, који убије ближњега своЈега нехотице, не мрзивши пре на њега; који градови беху одељени од Мојсија с ове стране Јордана ирема истоку (4, 41 — 49). Друта беседа (5, 1—26, 19) може се поделити на два дела, на: општи и специјални део. Општи део говори о заповестима Божјим, а специјални део тшнавља цео садржај Завета. У општем делу (5, 1 —11, 32) понављају се десет заповести Божјих и указују се узроци, ради којих застрањени Израилћани молише Бога, да им говори и саопштава законе своје кроз Мојсија (5, 1 — 33). За тим се изјашњава иодробно прва заповест, по којој дужнп беху Израилћени поштовати једнога и истинитога Бога, а да би се уклонили од саме опасности идолослужења, забрањује им се ступати у ма какав одношај са незнабошцима, него им се шта више налаже, да истребљавају жртвенике и резане богове незнабожачке (6, 1 — 7, 26). Да би им што боље усадио у срца ову прву и највећу заповест, из нова се напомињу сва доброчинства и каштиге, које су у пустињи претрпели; но уједно се предсказују будуће победе над Хананејцима, са опоменом, да их не приписују себи ни својој храбрости, него само јединоме Богу (8, 1 —11, 12). Напослетку се говори, да ће они ; који буду