Srpski sion

Б р . :5

С тр. 35.

љевине излази, да су ју руководила два главна мотива н разлога, а та су: нотреба јединственог државно]' закона о браку и осигураље верскога мира у држави. Вероваћемо, да су то разлози дотичној законској основи, и ми ћемо их доцније преглед.ти, у колико су онравдани. Али нре тога морамо рећи, да ми тој законској основи налазимо и оне мотиве, који у мотивацији испнсани нису, а леже у тежњи за омнипотенцијом државе и у националној политици државневладе. Нас се, на овоме месту, може тицати само нрви мотив; за то ћемо о н.ему само и казати своје мишљен.е. Римски папизам је својом централизацијом и организацијом дошао до апсолутног утецаја над државама и владарима истих, у којима је римокатолицизам владао. Владари су зависили од благослова или анатеме папске; државе њихове од диктатуре њихове. Свемоћи папе била је у служби држава. Воља папе била је дужност државе. Државе су клецале нред напама, које су се идентификовале са црквом Христовом. Папе су притисак и диктатуру над државама и владарима, који су у оно време значили оно исто што и држава, чиниле и одржавале у име Христове цркве, као намесници Христови, којима су се имали — по учељу љиховом — покоравати не само верни као такови, него и владари, као цареви и краљеви, и целе државе, као делови панског царства или црквеног, које Христос није никад мислио оснивати у облику, у каквом га хтедоше папе имати, против којега се и оградио речима: „царство моје није од овога света", а учећн увек: „цару царево, а Богу божје." Тако није могло остати. Оно што није од Бога н по Богу, има свој и свршетак. Злоупотребив своју снагу и положај, иространост, централизацију и организацију евоје колосалне власти, нане — или римска црква — морале су тиме изазвати устук, реакцпју, која је и учињена реформацијом и француском револуцијом. Државе прегоше око еманципације своје иснод терора и превласти папеке, али, то учинише — са борбом нротив цркве. Философија је ту тежљу покренула и одржавала; развитак умни и културни је то захтевао. Борба против апсолутизма паиског измешала се са бор-

бом иротив цркве. Донекле се то разумети може — и ако не оправдати —; а разумети се може за то, јер се .је папизам индентификовао са црквом. Ум човеков, или тадање доба, борећи се иротив напског ансолутизма, није га хтео или могао за онда оделити од цркве, у име чије се тај апсолутизам декларирао и пропагисао. И колико кривице има у тој скрајности и недистинкцији тадањег доба, свакако ноловица те кривице пада на папизам, који је своје екстремне и аисолутистичке, сасвим нецрквене тежње везивао и идентификовао са црквом и њезином мисијом у човечанству. Борбом против папског апсолутизма, борило се за то и против саме цркве. Последица тога је била, да се није остало само код еманципације од тога апсолутизма, него се је окомац учинио и против саме цркве. И у томе лежи погрешка и заблуда тадањег доба. То је оно, што се оправдати не да, и што ће историја, док год буде објективна, осудити. Борба против превласти изметнула се у борбу за превласт. Борба против апсолутизма папског — црквеног — резултовала је борбом за превласт државе над црквом, и тиме утрла пута борби између државе и цркве, која, по сведоџби историје, није берићета доносила ни држави ни цркви. Разне рацијоналистичке философске теореме, заједно с' нантејизмом, које су давале храну теорнјама о државној власти и превласти, цриномогле су, ако не учиниле, да се развије модерна данас наука о државној власти и кристалише — ако се тај израз употребити може — у теорију о државној свемоћи •— омнипотенцији. Та теорија, данас већ тако модерна, виндицира држави све, па и оно својство, које нрипада само пајвишем бићу, јер по науци хришћанства, само је Бог — свемогућ. Држава се данас већ деификује. И ми данас видимо, да су појмови и вера о свевласти и свемоћи државној, тако мили и обични државницима европског континента, да у забораву — разуме се — заборављају, да свака тежња за деификацијом значи: вавилонску кулу, заједно са последицама градње њезине . . . Панска вавилонска кула — тежња за омнипотенцијом као својства божјег — срушила се, отргнув у падању своме велики део од римске цркве; шта ли ће бити иоследица тежње по-