Srpski sion

С тр . 794.

„СРПСЖИ СИОН."

НАУКА И ВЕШТИНА У ИЗРАИЉЋАНА. Од Карла Фридриха Кајла, ирсвео Пладислан Ристић, богослов. (Наотавак).

Тек кад се у народу све више ночела изопачавати вера и морал, чему беше последица ропство, поче свештена књижевност с внснне своје онадати, и већ за вавилонског ропства, а још више после ропства, слабо се на књижевности ради, док не ирестаде сасвим, пошто је око 400 г. пре Христа нестало пророштва и изумрво стари јеврејски језик. Осим оних св. књига, што су ушло у канон ст. завота, имали су Израиљћани још сниса, од којих су нам сачувани у каноничким историчким књигама само наслови са изводима садржнне им, одакле вндиио, да ин јо садржај или историја или размишљања мудраца о природи и људском животу. Па и после, када јо већ утврђено, које ће св. књиге ући у капон, писана су још разна дела на јеврејском и арамејском језику, већином у јелинском идиому; и у колико су била религиозно^дидактична или описују борбу народну за отачаском вером, ушла су у александријски превод сг. завета и тако су сачувана Ови списи су пак по садржају и облику само слабе копије старе свештене књижевности и делом су написани под утиском тадањих философских школа, делом се пак у њима опажају покушаји родољубивог наирезања, да стану на иут, да се не увуче у Јудејетво страна, нарочито јелинска наука и философија, или да Мојсијевство иредставе као извор^ свију дубљих нсгина, па супрот охолим јелинским мудрацима. Богословсне школе. Ма да се види из појединих књига ст. завета, да су образованији Израиљћани знали свештене списе, то се инак ире ропства не налази трага школама, у којима би се поучавала младеж или народ. И о том, на који су начин свећеннци одговарали свом нозиву и како је народ научио све уредбе, које им је казао Бог преко Мојсија (Лев. 10. 11.), нема у историји спомена, изузев неколико случајева (2. Пар. 17. 7—9). Пророчке игеоле пак, које је основао Самуило (1. Оам. "10. 5.; 19,

28.) и које су за време Илије и Јелисеја устројене у свих 10 племена (2. цар. В. 3.; 3. 5.; 4. 38.; 6.1.) не беху богословске школе, већ је пророцима био задатак, да у сво.јим саплеменицима побуде што живље осећање за теокрацију и да сачувају народ, да, не би отпао од Јехове, живога Бога. — Тек носле ропства, када је пророштво почело опадати, постаде изучавање закона предметом школске ученосги; и као први спомиње се свећеник Јездра, који је ирегао, да докучи и да исиуни Јеховин закон и да учи Израиља уредбама и законима (Јездр. 7. 10.). Од тога доба сномињу се од времена на време гласовити књижевници (урајЛЈлахгТд) и учитељи закона (уоЈлобсбаахаХос, VортоС), који су великим трудом или верно испуњавали и буквално предавали закон и свештене књиге, или су нарочито изучавали садржај, св. књига, наиме тумачили су Мојсијев закон за практичан живот или су решавали спорна питања (Мат. 2. 4. Лук. 2. 46). Књижевници ови и ученици њихови створили су потпуну казуистику закона за све одношаје. у животу, коју су усмено ширили и као предање стараца (тсараооаесд тму тсрга^Ј-грог/ Мат. 12. 5.) изједначивали је шта више претностављали је писаном Мојсијевом закону. Књижевници, тумачећи многе тачке у закону, били су разног мишљења и то су своје мишљење, разуме се, бранили, те су се ученици и приврженици њихови поделили у разне странке. Пе зна се поуздано, како су те школе биле уређене од ронства па до уништења јудејске државе. Јамачно су се они, који су тежили за дубљим познавањем закона, обраћани књижевницима, који су се мудрим и оштроумним изрекама одликовали од других. Предавања су држали бесплатно по домовима, у синагогама, у храмовном трему и то у виду разговора или препирке. Учитељи су седели а слушаоци су испрва стојали а доцније су седели код учитељевих ногу (Дел. Ап. 22. 3.). Да су се књижевници радо јавно препирали о законским питањима, види се из еванђеља.