Srpski sion

Отр. 39.

вшпе од свију њих, али не ја него благодат Божија која је са мном. Био дакле ја или они, тако проповедамо (о Христу) и тако веровасте. А ако се Христос проповеда да устаде из мртвих, како говоре неки међу вама да нема васкресенија мртвих? И ако нема васкресенија мртвих, то ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд дакле и проповедање наше, а узалуд и вера ваша. А налазимо се и лажни сведоци Божији, што сведочимо на Бога да васкресе Христа, којега не васкресе кад мртви не устају. Јер ако мртви не устају, ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд вера ваша: још сте у гресима својим. Дакле и они који иомреше у Христу — изгибоше. И ако се само у овом животу уздамо у Христа најнесрећнији смо од свију људи. — Али Христос уста. из мртвих, и би новина онима који умреше, јер будући да, кроз човека би смрт, кроз човека и васкресеније мртвих. Јер како ио Адаму сви умиру, тако ће и ио Христу сви оживети. Али сваки у своме роду: новина Христос, а по том они који вероваше о његову доласку; онда крај, кад преда царство Богу и оцу и кад укине свако поглаварство п власт и силу. Јер њему ваља царствовати докле не положи све непријатеље своје под ноге своје. А носледњи ће се непријатељ укинути — смрт" (1 — 26). Пак онда: „Али ће рећи ко: како ће устати мртви? и у каквом ће телу? Безумниче! ти што сејеш неће оживети ако не умре. И што сејеш не сејеш тело које ће бити, него голо зрно било пшенично или друго како. А Бог му даје тело како хоће, и сваком семену своје тело. II имају телеса небеска и телеса земаљска: али је друга слава небескима, а друга земаљскима. Тако и воскресеније мртвих: сеје се за распадљивост, а устаје за нераспадљивост; сеје се у срамоти, а устаје у слави; сеје у слабости, а устаје у сили; сеје се тело телесно (Х$шевно{), а устаје тело духовно" (35—44.). Из наведених речи св. Аностола Павла, које је унравио у првој носланици својој на Коринћане, види се јасно да вера у бесмртност људског тела у прва времена хришћанства неје тако лако иримљена, особито јој се интелигенција (научна класа) грчка врло тешко приближивала, или је просто негирала. Но то је и сасвим појмљиво, јер се кроз тај дог-

мат откривало свету највеће чудо Божијег свемогућства, за чулно схваћање и појимање апсолутно несхватљиво. С тога се св. Апостол и труди, да ту Божанствену науку опере од сумњичења даљим излагањем својим о томе говорећи: „Сви ћемо се претворити у једанпут, у тренућу ока, у последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се претворити. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово се смртно обуче у бесмртност, онда ће се збити она реч што је написана: победа прогута смрт. Где ти је, о смрти, жалац?" (51—55.) Па и свети оци су се живо трудили да одбране и учврсте наиаднуту веру и науку о васкрснућу мртвих, позивајући се на сличне примере и метаморфозе у животу природе, на нераздељиву свезу која постоји између тела и душе и најпосле на правду, доброту и свемогућство Божије. Но све на страну, али као највећи доказ за то служи нам васкресеније Исуса Христа. Ништа неје из живота ирвих хришћана тако учвршћено и доказано као факат, да је Онај који беше на крсту распет, мртав у гроб положен, — трећи дан у слави из гроба ускрсао! Јер је непобитна истина да се после славног свога васкресенија у више прилика јављао и показивао не само појединцима, већ и читавом збору Апостолском, па најпосле и великом броју ученика својих. На том факту, као на необоривом темељу, основана је вера наша, да ће сви људи устати једном живи из својих гробова. Истина, додуше, да расправљање о том угаснуло неје, исто тако као што ни вера у својој суштини пољуљана неје. Па ни сами Гностици не одбациваху тај догмат већ ради саме доследности у багателисању своме свега онога што је од матернје, те признаваху бесамртност, али само „пневматичној" души. Међу црквеним учитељима првих векова изродила се била разноликост у тумачењу учења о васкресенију једино ирема томе, како је ко исту схватио, неко са идејалног, неко пак са реалног становишта. Већина пак св. Отаца слагала се у томе, да ће тело ускрснути из гроба исто онаково, каково је било до смрти и каково је у гроб иоложено. Но било их је исто тако и не мало и такових који су ту ствар