Srpski sion

4

Б р. 3.

друкчије схвакали. Овамо спадају присташе александријске школе. наиме пак Ориген, који је, ослањајући се на речи апостола Иавла и идеје платонске школе, учио да ће тело тек при ускрснућу своме из мртвих доспети до потпуног савршенства свога, јер ће се ускрснућем као „нневматично тело" ослободити оне грубе материјалне и трулежи подложне љуске, у коју је тек услед прародитељског греха утонуло. Ово Оригеново учење прогласила је била црква у VI. веку као јеретичко, придржавајући се непрестано оног тумачења као да ће мртви устати из својих гробова са првобитним својим телом, и ако су томе противречиле кроз цео средњи век многе спиритуалистичке секте, као и пантејистички мистицизам. Но при свему томе не беше одбачено ни учење светог апостола Павла, по коме ће тела. наша, при одјеку трубе небеске „устати обучена у нераспадљивост и бесмртност", јер се и сам Христос Спаситељ после васкресенија свога јављао ученицима својим у преображеноме телу. Ни Лутерова реформација неје се дотакла догмата о васкресенију мртвих, него га је усвојила у целости какав је. Но не потраја дуго, кад се негативно критички дух протестантске богословије осети позваним, да и овај догмат, који спада мећу најважније међу темељним хришћанским догматима, на „научни" начин нападне. Ради илусграције навешћемо мисли и назоре једног протестантског писца у томе ногледу: „Рацијонализам се, на основу свога полазишта које се оснива на дуализму између душе и тела, чврсто придржава вере у бесмртност душе, но одбацу.је телесно ускрснуће из гробова, доказујући, да тај догмат неје ништа друго до ли проста акомодација јудејским преставама и легендама, ако не символичко престављање бесмртности душе. Шлајермахер као и све консеквентне иристаше Хеглове школе несу такођер веровали, да ће мртви негда живи из својих гробова и сјединивши се поново са својим душама тако продужити живот свој. А Давид Штраус проглашује веру у загробни живот за, иоследњег душманина кога наука има да сруши и савлада. Тек свакојако, ако се ставимо на беспристрасно становиште (?), морамо допустити, да - као што човек може сдепо веровати у загробни живот (?), исто тако часно све то и негирати може (?!). А

ни философске ни богословске доктрине несу у стању стати на пут томе да се о том, по модерно светско етановчште иреважном проблему све даље и даље расправља. Преко старог дуалистичког становишта, по коме се имала душа сматрати као сасвим посебна, од тела специфично одељена и различна супстанција, и то супетанција потпуно једноешавна, из које једноставности (Еш&сћћејђ као природна консеквенција проистиче и њена нераспадљивост, прешла је данашња наука сасвим. Па ипак се мисао та, по којој човеков индивидуални живот не престаје и не гине са телесном смрћу, већ да као такови и даље траје, баш се у данашње дане јако негује. Силни философи данашњега доба слажу се у томе да човекова индивидуалност никад не престаје битисати, само што то битисање не сматрају као сво.јину која је човеку уроћена, већ као последицу наравственог развића, па ослањајући ее на речи св. аиостола Павла, као и на учење Оригеново, тврде, да постоји пневматично тело, које се услед непрекидног напретка у изображавању духовнога живота, из грубог матери;алног тела излучи; те пневматично тело служи касније души као орган, помоћу кога она изјављује осетљивост и делатност своју, а уједно помоћу њега омогућава и након распада (разорења) видљивога тела продужење личнога живота и духовне заједнице. (Тако уче Ј. X Фихте, Вајсе, Рихард Роте и други.) Ове и овакове представе не могу опет да задовоље ни мало модерни пијетизам, који се са особитом пасијом бацио на „науку о последњој судби човечијој"', јер му несу довољно „рукопипателне". Чисти пантејизам опет, као и његово најновије чедо —- материјализам, просто исмевају све могуће нокушаје, да се путем научним докаже да човечија индивидуалност никад не престаје, као и то да Бог као самосвесна личност постоји. Но сваки разуман човек мора одобрити, да је с вером у Бога као лично суштаство неразлучно спојена вера, — и ако не у васкресеније мртвих — свакако у то, да и човечија индивидуалност, односно његов индивидуални живот нигда не престаје, као и то, да се чврсто уверење хришћана нигда неће моћи сложити са таковом науком, која не би допуштала да постоји вечно животно опћење верних <а бесамртним Спаситољем ЊИХОВИМ, |Нсатавиће се).