Srpski sion

„СТИСКИ СИ0Н.1

Б р. !•).

су тако већ дресирани, или васпптани, дп се буне, ако се у ступцима извесне журналистике нико. неиогрди. Захтев њихов је: што на већој позицији неко оива, тим обилнијом и гаднијом грдњом треба га обасути. ЈИто веће достојанство, већма га ваља наружити п иогрдити. У којем се народу таква журналистика култивише, таква публика одрањује, тај народ има разлога да буде — забринут. А ко љуби свој народ, ко му желн добра и напретка, ко за тај напредак живи и рали, тај пе каља /),}>уге. Својим делима, п резултатима свога рада та,.ј иоднже себи цену у народу, и стиче љубав његову. Кад би п г. „Радпкал" пмао да пзнесе пред народ позитпвне резултате и успехе љуте борбе својих страначких сродника; кад би могао с њнма изаћи иред народ, на ре1>и му: ево смо ти, иароде, ово извојевали, ово учинили, ово нривредили и стеклн, ово нодигли, овнм те прославили, оним подичили, а, овпм ти леншу будућност и нанредак твој осигурали, онда — нити би писци, као што је г. Радикал, иисали опакве чланке о „Немањином благу," нити бн „Застава" имала нужде подржавати своје нриеталице таком храном новинарском; нпти ј°ј °Д невоље било непрестано блатом се бацатн на свакога, који око „Заставс" данас није, који неће као што хоће она. Добра и велика дела не осгају никад неопажена; хрђавим делима траг се прати п нознаје. Нити може грдња онима цену да побије; нити хвалнсање п разметање овпма трага да, заметне. Ничим се не може властитп нерад скритп, ннти чији год рад побити. За то ће и чланци „Куд се дева Немањино благо" нрохујати увек, п од сада. без трага и гласа, као што би нрохујали и последњп чланци г. Радикала, да. им, ето, ми века не продужисмо. Прохуја 1.е ипак, јер у њима нема истине, нема оне љубави и сиособности за опште добро, која не грди, не злоби, не пакости, не отима, него која смшиља, даје, нуди, која ствара. За то чланци: , : Куд се дева Немањино благо '■ и нису резултирали, ннсу усиели, да поджегу ватру и подигну буру — као што им беше узвишена и илеменита, родољубна цељ. Не ће ту цељ никад ни постићи, јер на-

род не живи од фраза, неистина и обмана; не живи од туђе разметљпвости и обести. Не. Народу није поможено, ако се у ечуицу новинарском наппше н. пр : ,,нити нам се фондовп множе како бп требало, нити нам народ има зајма колико би требало, нпти нам се и најглавннји нросветни захтевн иснуњују". Не. Од таквих фраза, обмана и неистина живе новинари и новине, ал народ би крај њих остао гладан, да леба, нема; фондови би били нразни да новаца немају; а просвета, бн зачамала и свенула, да нема умова који мисле, да нема срдаца која осећају, да нема душа, ко е смпшљају на Бога п своју дужност, на народ и његову будућност. А да су горње речн, г. Радикала, иусте фразе и очпгледне неиегине, то смо доказали већ до сада, доказали цифрама — које „лагати не знаду". •Јест; г. „Радпкал" је у то мало речи, у три врдње, изрекао три фразе, три непстине. Јер, кад се каже: г фондови се не множе како би требало", те кад бн то била нстнна, онда бп морало стајати н. пр. ово: 1., или да се капитали фондовскп не уносе користоносно онако, како би то могло Сити, него да се дају под мању камату, него што би се издати могли; 2. пли да се под никакве камате и не дају ; 3. или да се приходн фондовски расипају као пусто масло. Нрво и друго би могао тврдптп незналица, а треће онај, који је образ метнуо под ноге. Ако г. ,,Радпкал" нпје имао на уму ни једно ни друго, нп треће, онда нпје имао ништа на, уму, кад је горње речи написао. — Кад се каже: „нити народ има, зајма колико би требало", те кад би томе крива б ла данашња управа фондова, онда би морало стајати ово: 1. да данашња унрава одбија, без разлога, зајмотражиоце са њиховима молбама за, зајам: 2. да би могла издати много впше хипотекарних зајмова, ал' да псКе баш да издаје. Но цифре у III чланку нашем доказују, дајеу року од г. 1890-92 нодигнуто фактнчки 335.845 фор. 32 н. мање зајмова него што је н одобрено ; цифре доказују, да фондови дадоше и не-Србима 455 хиљада форината зајма. Непобитне чињенице доказаше, дакле, да се „народу 1 , односно зајмотражиоцима пздаје