Srpski sion

С тр . 302.

„СРПСКИ

СИОН."

Бр. 18.

души. Истина, њен разум се гаси; ал одавна га јс она, потчинила иод јарам вјере, и угасила нпштаву свјетлост његову, пред свијетлошћу Божјом и дубљином његовијех тајана. Те умируће очи потамњују и устављају се на свима видљивим стварима; ал одавна гледала је она само невидл.иве. Њен се непомични језик завезује и укочује; ал одавна је с њиме на опре зу била; и у шутњи нремишљала о милосрђу Бога њезинијех отаца. Сва сјетила њезина отуиљују и губе своју природпу радњу и дјелонање; ал одавна се је она одрекла себе саме. И у сасвим другом смислу него ншптави идоли, она је имала очи, ал није видела; имала уши, ал није чула; чј .10 мириса, ал се њиме није служила, окус, ал је уживала само небесне ствари. Напосљетку се дрте шнитаве љепоте бришу, ал одавна сва л>епота њезина била је у унутарњости; она је увијек настојала, еамо да пољешпа душу своју даровима љубави и правде. Ништа се дакле за ту душу не мијења на смртној постељи. Њезино се тијело руши, сви створови шичезавају, свјетлост се гаси, сва природа се уништава и усред свију тијех промијена она се сама пе мијења, она сама остаје увијек иста. Какову вјеру, браћо, ноказује вијерник иа смртној постслји ! Како је призор праведне душе, у носледњем моменту томе, достојан Бога, анђел.а и људи! Тада вијерни изгледа као учитељ л.уди и свију створења; тада та душа, већ учесница величине и неиромјенл.ивости Божје, с којим се ето сједииити иде, дижс се нада све : над свијетом, без да више учествује у њему; над смртним тијелом, а да није за њег прикопчаиа; међу плачем и јецањем својијех ближни и пријатеља, без да чује и да их позна, усред забуне и сметње, коју смрт њезина рађа. А да не губи своју мирноћу: кх лиртвнх& сиокодн (Иел. Ј ј ХХХУП. 6.); она је већ непомична у крилу божјем. Како је дивно, штојеживела у послушности према закону Госнодњем и игго умире у страху његову! Како осјећа узвишеност вјере вијерна душа у последњем часу томе! То је час њене славе и њене побједе; то је тачка, у којој се еједињује сав сјај живота њезина, и њезинијех врлипа. Како је дивио погледати тада нраведника, како мирно и достојанствено ступа према вјсчности! II као да је онај пророк потпуно имао ираво, кад је, гледајући обећану земљу, тријумФ свога хода, поуздање својијех нјесама, кад јс

написао: да оу<ир{тх д&шд лк> л кх дбшл^х пракедни^х и в8дн л»ое, лкоже ск<иА и Х х. (Числ. ХХШ, 10.) Ето браћо моја, што испуњује вијерну душу на смртној постел.и, радошћу и утјехом : мисао на будућност, сигурност вјсчности. Грешник док је здрав, гледа у будућност ту мирнијем оком; ал у последњем овом моменту кад ју види из ближе, његова се мирноћа нретвара у грозу и страх. Праведна душа на против, за смртног живота свога није се усудила сталним оком ни погледати у дубину суда Божијега; она је епремала себи сиас у страху и дрхтању; она је дрхтала на саму помисао ове страшне будућности, гдје ће и сами ираведници једва сиашени бити ако им се без милосрђа буде судило; ал на смртној ностел.и, Бог мира који јој се ноказује, ублажује њезине муке; њезин страх на једном нрестаје, и нретвара се у слатку наду. Она пробија већ умирућим очима облак смртноности, који ју још обавија, и види, као св. Стеван, престо славе, и Сина човјечјега с десне сгране Оца, који чека^ајуирими; види ту бесмртну домовину, за ком је она увијек уздисала, у којој је увијек духом пребивала; тај свети Сион, ког је Бог отаца њезинијех испунио славом својом, славом својом и својом присутиошћу, гдје она очаравч изабране своје ријеком наслада, даје да уживају неизрецива добра која је -лриправио онима, који су га љубили; тај град божјег народа; то мјесто светиње, стан праведника и иророка, гдје ће она наћи браћу своју, с којима ју је љубав сјединила на земљи, с којима ће она вјечито благосиљати милосрђе Госнода, и пјевати шњима хвале љубави. Ох! тако кад служитељи цркве долазе најзад јавити. овој души, да је час њезин куцнуо и да се вјечност нриближује; кад долазе казати јој у име цркве која их шаље: устани хришћанска душо, хајде на посљетку са земље гдје си дуго била страна и заборављена, дани биједе и искушења твог уминуше ; ето долази праведни судија, да раскине везе твоје смртности; иоврати се у крило божје, из ког си отишла; остави свијет, који није тебе достојан: Иди хришћанска душо. Бог се смиловао на сузе твоје, он иде да ти отвори путе светијех и врата вјечности. Иди хришћанска душо; иди сједини се са небеском црквом, која те чека; сјети се браће своје, коју остављаш на земљи, која су још извржена искушењу и олујини; дај се ганути стањем цркве