Srpski sion

Б р . 19.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 317.

разјасњење свога ностанка и биЛа, као и за свесш о њој нвко биће, које предсшавља и које је свесно. Но то свесно биће, које нредставља, тако ието је просшо, једноставно, јег џ(ЏСшвено и ндснтично. Оно је иросто; јер карактер нростоте, једноставности лежи већ у самоме појму биКа — сушности; истина, имаде и сиојева од бића, али нема сложених бића, сложене сушности; биће као носилац иојаве је оно, што саму појаву условљава, дакле што није њом самом условљено. Све, што је сложено, има делове, који се дају разликовати; ни један од тих делова не би био безуслован, јер се сваки даје само уз нретиоставку свију других мислити; но где се делови постављају као условљени, ту се мора и целина као условљена замислити; ако су суманти условљени, онда је и сума, јер просто скунљање не може ономе што је као условљено скупљено, дати карактер онога што условљава, дакле се сложеност и бнтност не дају сложити, те је биће као таково по свом нојму иросто. — То биће, које нредставља и којд је свесно, такођер је и -једиисшвено и идентпчно; јер васколико и.стовремено представљање слива се у један скуини ушисак, у једаи моменат свести. А до те иојаве не би могло доћи, кад не бп све истовремене представе ступиле у међусобно деловање; но у то наизменично међусобно деловање могу ступити само стања исте сушности, јер само оно може зоједио деловати, што је заједно ; п тако сљедује из факта јединице свести у сваком моменту, да једно и исто биће мора бити носилац свију истовремених представа. — Но то иредстављајуће биће је п у свима једно за другим сљедеИим моментима свести исто (идентично); мој укупни живот нредстава појављује се као једно бссирекидно гфодужење*), што не би могло бити, кад би за време појединих момената представљања настунила промена носиоца представа; дакле је тај носилац представа иросшо, једноставио, идеитично биИе, а ми га називамо ,,Ја". То „Ја" по томе нитн је идентично са мојпм иредстављањем, нити је сама представа; то „Ја" није представа, него има представу; оно је свесно да има предсгаву ; све представе упућују на то „ја", као на свога заједничког носиоца и своју исходну тачку нолазиште; то „ја" уједно .је и жижа (Вгепп*) Со ишшш.

рипк4), у којој се концентрују сви зраци психичкога живота: мишљење, осећање, нрохтев. Ја тачно разлнкујем себе као такова, који мисли, осећа, хоће, од онога. што сам ја замислио, што осећам и што хоћу; „ја" може то мшпљење према. себп ставити и учинити га иредметом свога мпшљења, што не би могло бити, кад би оно што мисли и оно што је замишљено, било идентично. Тако исто то „ја" разликује себе од шела; ја сам непосредно свестан, да ја нисам један део мога тела, но да моје тело мени припада и да ја у своме телу и иосредсшвом њега делам; није тело оно, што осећа бол или радост, него дугиа и само она. То, што се чини, да је неки извеснп део тела седиште болних или радосних осећаја, — то је само обмана снољашњег опажања, које психологија обично означава као „локализацију осећаја". „Ја 1 ' није део моје руке, моје ноге, а тако исто нп мога мозга, јер ја могу те делове, нарочито мој мозак учинити предметом мога мишљења; дакле човечија душа је биће, које за себе иостоји, она је самоетално биће, које свој властити живот ироводи, суистанција, и то, иошто је од тела различна, нематеријална, духовна супстанцпја п према напред реченом у.једно проста, једноставна, идентична. — Мозак је свакојако оруђе, посредујући орган, помоћу кога душа са сиољашњим светом у свезп стоји, који јој преко чула: вида, слуха, осећања п т. д. саопштава машеријално њенога мишљења, осећања, прохтева и мреко којих она своје мисли, осећаје и прохтеве изјављује; но само мшпљење није радња мозга, него душе; га мишљење је нешго нематеријално, а човек има идеја и о надчулном, иа како може материјални мозак произвести нешто нематеријално ? Према томе је погрешно, или барем врло нејасно и двосмислено, када се чује или чита: „мозак је „оруђе душе", т. ј. орган, помоћу кога душа мисли или хоће! Душа управо мисли из себе и сама собом; кад то не би било, кад би молекили мозга мислили или хтели, тада се очевидно то мишљење и прохтев не би тако исто могло узвисити над матерлјалним и чулним, као што н пр. око не може видети оно што је невидљиво, или уво чути оно, што се чути не да. 2.) Човечија душа је разумна и морално слободна. —* Душа је разумна, разумом ода-