Srpski sion

Стр. 4')4.

Но напш новинари као да неће тако; њима као да је мнр већ досадан постао, на сви као из једног грла повикаше на св. патријарха п епнскопат: , распни, раснни"... Подиже се по дскад граја као од дивљих шумских становника. Тек што је наша јерархија својом мирољубивошћу и својим одлучним држаљем против иркв. рефорама почела да се с народом зближава и да у народу више поверења задобије ево се нађоше наши новинари на том заиста осуде достојном нослу, да забадају трн у здраву ногу, да најсуровијим начином изазивају борбу са јерархпјом. Г1а шта мисле наши новинари са том бесомучном игром постићи? Мисле ли тиме дркви и народу углед подпћи? Зар мисле, да блато, којим се бадају на. срнског патријарха и на еиископат не пада на лице и њима. и народу самом ? Ако је то родољубље — шта је издајство и бруталност? Зар збиља нема данас наше новннарство важнијег посла, него да намфлетски мрази код народа срп. прав. епископат, који је нредставннк саме дркве и у дркви народаV Данас, велимо, када веза између јерархије и народа треба да је својска и поверљива, када наша дрква иде на сусрет иску-

ПИТАЊА И Стављено нам је ово нптање: Н. Н. нарохијашш овдашњи. јошдокје са законптом евојом женом у брачном сажићу живио — кунпо је истој један стол у св црквп; сада. ношго се је он од ње редовшга нутем развенчао, коме нринада дотични стол: њему нли њој. нлн мак ев дрквн? Примећујем, да у лицитационом заниснику стоји ово: „кунио за своју супругу Мацу". Наш је одговор ово: Сваку ствар овлаштена је вазда употребљаватн, до уговором означеног или законом одређеног времена она особа. за коју је употреба те ствари набављона. боз обзира на то, ко је ту употребу за дотичну особу набавио. Тако је и у случају који се горњим пнтањем означује свакако дотнчна женска особа овлаштена на унотребу црквенога стола, који је за њу бпвши јој сунруг набавио. Та околност, што је њихов прпјашњи одношај разрешен н укинут, било ма на који начин, не повлачи сама еобом. ако немакаквог посебпог утаначења међу

шењима, у којима се мора народ и јерархија једно на друго ослањати, ако неће да обо.је изгубе комнас, који их води к будућности. С тога нам врло тешко пада, да морамо констатовати ту немилу појаву, којој се само злотвори наши радовати могу. Мн до душе незнамо, како о ово.ј ствари суде сами наши архијерејн, и да ли ће се онп од ниских нанадача дати скренути са досадањег свога нута мира, љубави и добра; но толико ипак сто.ји. да су људском трпљењу границе положене, и да људи губе вољу на добра дела, кад им се враћа зло за добро. Ми не знамо, да лн ће ова хајка наћи своје ужпвање у борби са јерархијом, и да ли ће наш еннскопат морати отворено и одлучно устати против нартајског отрова, који нам цркву и нарот. разједа, — но дође лн до збиље, па још I/ ово невреме, посљедице бнКе свакако кобне. и са њих одговараЛа они, који сц зло силом тражили. Толико сматрасмо за нашу дужност о овој жалосној ствари рећп, оставл.ајућн историји, да она изрече свој праведни суд о нашим црннм јадима, ко.'п нас по несрећп нашој од Косова до л,анас непрестано ирате. ?.

ОДГОВОРИ. бпвгапх супрузима, губнтак нрава, ко.је је бпвгаа сунруга дражбеним куном стекла, носредовањем свога бнвгаега сунруга као пуномоћника. Н])ема томе не може ту бпти говора о каквом ираву бившег супруга, а још мање о праву дотпчне цркве, на већ једном одсвојену употребу једног стола њезинога. Прква би требала н могла носедннцу нрава унотребе спорнога стола само онда лншпти тога права, кад бп та поседннца може бити престала бити чланом цркве, којој је до сада нрипадала, иначе не бн било у интересу угледа впсоког ноложаја црквнног, да можда иде за уннштењем уговора, склоп.т.еног са једнпм чланом својпм. који је у иа.јбољој вери ступио с црквом у правни одношај. У свезп са овим могло бл се поставнти иитање однггете у корисг бпвшег супруга, јер ј« 1 његова брачна веза са бивгаом супругом му, за коју је стол кунио, нрестала разрешењем њнхова брака. Но питање о можебитном одштетном нраву бившег сунруга протнв бивгае своје супруге, ако је он