Srpski sion

Г»р. 6

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 87.

зар да не чезне један патник, кад се њему прнволева и за њ гнне, по речима гусларевим, наш Ла;;ар, к<>јп је био господар царства земал.скога ? Са те своје нростоте и ефективности идеја религпозна свнма осталим идејама и предходи и предпоставља се, по сведоџби историје. Идеја дакле, а наиме идеја религиозна, у животу најпознатијнх нам народа Европе и Азпје, чинала је вазда чуда. Освојивши им срда, таки су народи одушевљени њоме. религијозном идејом, освајали читаве светове, шпли да се боре за п,у у далеке туђе земље, а у обрани свога огн.ишта развијали снагу која је одолевала много моћни.јим непријатељима, и који су имали и који нису имали сами својих идеала Сетимо се онпх пусгињских синова у Арабији, што су толико времена нлеменски се таворили нод својим шаторима, шта учинлше, кад у.једињени нод барјаком нророковим искрснуше на нозорниди историје, те на развалинама света грчко-римског и нерзијског подигоше једну од иајвећих држава и не најнезнатнијих дпвилизација, које су забележене у аналима људским. Па цео средњи век живео је о идеји хришћанства којом су сузбијани исти мухамеданци из најнре иреко мора у Светој земљи, камо су крстоносцц у оно доба листом ишли из средње п западне Европе, а но том исто на њеном и нашем истоку. И иначе мудри људи сматрају религију за државотворно начело Емиграције нар<|дне, ако бивају из верских мотпва, у том су смислу увек благословене, претварају се у ехо(1и8 е. исходе, као што је пзраиљска из Миеира; а бегство Тројанаца у Лацијум, од чега је као постала држава римска, ако је и скаска, али је карактеристична, јер се вели, да је Енеа собом донео богове. Но нај јаснији нример и сведоџба за ову тврдњу јесте насељење Америке из Енглеске. Религија му је била главни нокретач. Први насељенпци су желели да живе по свом веровању, и да врше обреде што нису били трпљени у Енглеској. „Зато су ове колснисте н могле да створе нову државу, јер су били већ црква, а црква је душа државе; где има цркве, онамо с временом буде и држава; но ако нађете гдегод државу која није у неком смислу и црква, те државе неће бнти дуго на свету," каже један њихов историк*) Слична дејства н илодови ноказали су се *) 8ое1еу, Тће Е.храиикш о! Ен81апс1.

од рукосада Савина и његових достојних нрејемника и у српском народу. Идеја вере у опште, по превасходству вере православне, у чију посебну оцену ја се не упуштам јер се њене одлике стручно и зналачки тумаче у истој овој кућп сваки дан, — идеја вере, велим, смиравала је у времена силе и моћп духове наших старих, да се сувише не узнесу, а у доба несреће и понижења нрихватала их, да не клону сасвим. У храмовима Божјим, које су подизали кадгод краљеви и цареви српски, црпла је снротиња раја доцније снагу за нов ускрс. На 150 година ио смрти Савиној ишли су Срби на Косово „за крст часни крвцу нрољевати п за вјеру с браћом умријети." Ето у кратко формулисане идеје региозно-политичне, која је управљала радом наших старих. Религиозно-политична је идеја до душе покретала и рад њихових нротивника, који јамачно многобројнији, боље организовани и дисциплинисани и надвладаше; но српска вера бп још впше искушана. И носле Косова, до пада Смедерева, 1459., било је српске државе; али тада изгуби се све: и деспотовина, и патријаршија, којој нема трага до 1557. те се прекиде ред Савиних архиеинскопа и Душанових натријараха. П кад се за то сто година обезглављене српске народне цркве није угасила идеја религиозна међу њезиним члановима, неће никад, „у том најжалоснпјем времену н глувом добу у животу српеког народа," како велп историк, где „нпје било ни српског иатријарха, па ни српских еиископа у тој срнској "земљи, осим једног митрополита у Пећи, подвласног архиепископу „охридском," п додаје: „чисто бих рекао, да су Турци. првих година савршеног госиодства свога у српској земљи, све царске п боље манастире, цркве ц„еписконске катедре у њима попалили, порушили и забаталнли." Алине; у онин ужасним данима, Срби, турско робље, уче, крепе п задивљу.ју католички свет и заиадну Европу постојанством своје вере. Јер гле, шта говораху онцашњи Србн људима Фердинанда 1. нрвог угарског кра.ка из австро -хапсбуршке куће и римског цара, који су као његови посланици у нослу мира пролазили српском земљом у Дарнград после Мохача, маџарског Еосова (1526.) и опсаде Беча 1580. год. ,,0х, Боже," рекоше им Србн и српски старци, — „ох Боже ! ми смо се вазда уздали, да ћете нас Би осло-