Srpski sion

.ОРПСКИ СИОБ." С тр . 207.

Б р . 13

коме дух људски треба да је и које је њему намијењено још у зачетку његову. Ношљедице, које у историји свијета и у животу људи видимо да свагда ирате оваково стање духа људског, те иошљедице пајбоље нам свједоче да то стање није оно нраво, у коме дух људскн треба да живи. Свијет, мањи дио друштва, појединац, све што живи духом, који је роб гријеху није никада могдо избјећи неминовној иоПЈљедици, која се зове пропаст и која као сјеи иепрестаио нрати овакав живот. СлуЈкећи пријеву својему и тврдокорпо се оглушујући гласу Божјем увалио се свијет у пропаст, која га снађе у потопу. Небрижио занемаривање и презирање свега што је духовно и небеско довело је Содому и Гомору до оие страшне катастро фе, која нам је позпата А ако је ко вољаи да посумња у истипитост сиоменутих догађаја, тај нека иам рече од чега је пропала грдпа држава римска. Није ли се колос римске државе срушио разједеп отровом, који му је у срч улазио из лакомислена живста. Није ли римско друштво пред пропаст своју живот свој и све своје налазило у цријеву својем, којему је служило од јутра до мрака не имајући времена ни да се сјети. а камо ли да размисли о чему другом, узвишепијем и трајнијем? Није ли и римско друштво онога доба о којем говоримо спрам свега духовног и чистијег бидо са свијем индиФерентно ? Није ди коначно упало било у варљиву сласт распутиости и тјелесиог уживања? И иије ли на тај начин само себи смрт задало?! Да, градови се рупге, државе пропадају, свијет тоне кад у жељама тпјела својега и у поносу са животом својим оду странпутицом п дух људски тамо повуку. Свршетак видимо, видимо пустош. Али муке и невоље, које појединци нретрпе, док их пустош та пе затрпа, не видимо свагда. Оне се пашем оку често изгубе у опћем утиску, који ово страшно рушење и иустош ова ствара. А и оне морају бити грозне, кад је опћи утисак тако страшан, јер је тај свакако само скуп онога што сваки нојединац претрпи. Или можда мисдите да појединац не

страда? Нека вас не вара онај варљиви осмијак на нривидно задовољну лицу онога, који се клања богу својему у трбуху, гладећи га у осјећају сласти. Слатка су та уживања само у устима, али кад их се човјек насити, онда тек осјећа сву грчину њихову (Апокал. 10, 9. 10). Свака неприродност љуто се свети, а највећа је неприродност духовно биће у калу земаљском Зар мислите да не нече онај час ма и риједак био, у који номрачена свијест човјечја опази понор у који срља? И не иуни ли грчином све тијело она.ј трен. у који се човјек осјети усамљеи, без Бога, без вјере и види да ни њему пико не вјерује? Јер како да му и вјерује ко, када зпа да је он сам себи све и да ће своме цријеву и своме уживању жртвовати и пријатељство и љубав и образ и поштење, род и народ, па и оне, који су му најближи, само ако то иште самољубље његово! Дође час и у животу овакова човјека, да му затреба ослопац. Дође, јер ако се прилијеиио уз богатство, зна и оно изневјерити, ако је лебдио за сдавом, често га она напусти, ако се уживио у љеноту, обично и она увене, да, све тјелесно и све земаљско мијења се, нестаје као дим," нролази као сјен и губи се као сан. Па у часу кад се уздрма и сруши идол, уз који се овакав човјек ирислоиио, гдје да се тада ирихвати, кад је престао вјеровати у све што не проиада и кад ни њему нико са вјером не ириетупа? Мадодушност. која у таквом часу овлада тијем човјеком, то је највећа грчина, о којој ми ии појма немамо Грчина је то толика, да није један у евијету био, који је у тежњи да се оирости ватре њезине припалио ватру из пушке пред срцем својпм или главом својом, или на други који начин пресјекао конац живота својега земаљског! А треп иред тијим се још смјешкао задовољно трљао руке евоје и ноносито се гладио по трбуху својему! Не варајте се Варљив-је тај осмијак, верљиво је то задовољство. Треиутне ове муке лакше нам је уочи ти. Доста је и њнх да се увјеримо, како је јадан човјек кад се упусти у борбу са Богом својим.. Вјечне пак оне муке, у ко-