Srpski sion

С тр , 248.

„ОРПСКИ СИОН."

гих опасности достигавши мету евоју, оиет налазе смрт, надају јој у руке на концу свога века, Живот им се сам од себе гаси, као свећа, која истрошив материју своју догорева. Ја могу да поживим 80 година, али колико има у ових 80 година онога, што ја могу у прави живот урачунати? Сан је више налик на смрт него на живот: детнњство је као живот неразумне животиње. Колико дана могу избрисати из мојег мадићког доба. а ако старији будем, колико тек онда? Не видимо ли како све ово пролази — па шта онда имам још да говорим? Јер свега овога више никада нема. Било је можда нешто времена, када сам имао неког уживања и задовољства, када сам дошао до неке почасти, али како сј ретки таки тренуци у моме животу! То су као клинци укуцани у одређена места једног дугачког зида; ви ћете можда рећи, да много места заузимају, — али покупите их све и и једва ћете нанунити моћи њима своје прегршти. Ако избришем из живота свога сан, болест и остало време беде и невоље, те срачунам само оно време, када сам задовољства имао и у части живео, — колико би тога било ? Но јесам ли ја ове угодности све скупа уживао ? Зар сам друкчије него у незнатним тако рећи оброцима? Вар сам се њима сладио без икакве бриге и горчине? А кад тога беше, могу ли нх онда ирибројити оном времену, које ми је драго и које ценим, или не ? И зар ми брпга и невоља није увек свака два ужпвања некако раставила и разјединила. Или зар горчина њезина не бејаше увек средство, које није ннкада допустило, да се споје мојег задовољства и уживања дани ? Па шта ми онда преостаје? Слободно уживање? — Вескорисна усномена! Или недозвољено? — Задужница за пакао или обвеза на кајање! Ах, како право имамо, кад кажемо, како ми своје време гЈбимо! Заиста губимо га па н нас с њиме нестаје! Све бнће моје .је само један тренутак — и то је оно, што ме од ниита раставља; један тренутак за другим пролази, а ја их међусобно спајам, па док се ја трудим, да их себи осигурам и не примећујем, да ме они за собом повлаче и да ја трошим и губим екупоцено време, а не оно мене. Ето то је живо! и што је најстрашније, њега нестаје, он се губи, но само што се мене тиче,. али иред Богом остаје. То је, за мене

најгдавније. У погледу мене поседовање живота зависи од времена, јер и сам од њега зави< им. Али ире мене живот ирИпада Богу, он од Бога зависи, пре него што од времена у неколико зависити почне. Време се не може извити исиод власти свевишњег Бога; Бог је п пад и пре времена; по вечном суду Његовом оно остаје и улази у Његово царство. Шта ја стварам у времену прелази временом к вечности, јер се време у њој садржи и нојављује. Мене веселе поједини моменти овог уживања; с-амо док пролазе и кад већ прођу ја сам за све то одговоран као да још трају! Није доста рећи „то је нрошло. ,ја се о том нећу вшпе брннути"; то је ирош.то, јест: за мене, али не за Бога; он ће о том тражитн од мене рачуна. Ето, душо моја, је ли сада живот тако в.елика и значајна ствар? Али кад је он незнатан, јер брзо пролази и лети као стрела, шта је онда тек са угодностима, које не заузимају цео живот и што у једном моменту нролазе и ишчезавају ? Вреди ли да се тога ради вечној осуди и ироклетству предајемо ? Је ли вредно да се онда одајемо толикој забринутости и бризи, да тога ради толико самољубља и себичности показујемо ? Боже мој, ја сам од свег срца наумио, да се у твојој садашњости непрестано или бар пре починка и на уранку сећам последњег часа — смрти своје! У том уверењу, да пмам за кратко време велики цут да пређем — можда за још краће него што се надам — славићу Бога и молићу му се. да ме овде задржи д)же, да достојно нокајем грзхе своје! Ја ћу, како најбоље будем знао и могао, удеситн своје прилике и достојно се спремити покајањем за св. исповест са највећом тачношћу, приљежно и савесно, — али не у мислима на оно, штоје пролазно, него на оно што за свагда остаје, —

ПРОПОВИЈЕД у шесту недјељу великог поета. — ОнАСНОСТ ЈЕ ВЕЛИКА, А СПАС ГДЈЕ ЈЕ ? Говорио у саборној цркви карловачкој ирота Јован ВучковиЂ. Ломози Боже у певољи љутој! А голема је невол>а и опасност је велика. Отаџбипа је у оиаоности. ?1еиријатељ је свом жестином навалио на