Srpski sion

С тр . 250.

„СРПСКИ

сион. и

Б р . 15.

и много, њеком се чинило ваљда и предуго и премного, — али о бескрајном зар се може мало говорити?! Но стриите се. Зло наше домаће велико је зло. оио је толико, да му не можемо краја догледати, али нашој ријечи о њему биће данас крај. Из уста спустимо је данас у срце. У њему нека се иастани као бескрајна мисао, која ће иас свагда сјећати на домаће то зло наше и опомињати, да будемо паметни, јер нас може невоља снаћи баш због тога зла домаћег, те мсжемо своју изгубити душу (Народна пјесма) Док вањски непријатељи, нехришИански дух вијека данашњега, злоба одметника нравога хришћанства, зла намјера иротивника православног Српства, а с њима и узнемиривање са стране хриш^анске браће, док сви ти непријатељи с поља на Цркву нашу ударају и жестоко ударају, дотле им и ми сами из Цркве помажемо. И с које год стране почне ненријатељ потконавати темеље наше тврђавице, с исте стране помажу им из тврђавице они. којима је новјерена обрана њезина. Пребјези. сви који издају смигаљају, а и они који можда на издају не мисле, који бар веле да не желе дропаст Цркви, али никако неће да слушају и не ће да извршују оио што Она за сигурост народа својега одређује, сви раде у корист непријатељу! Војска Христова даје се својевољио у бјегство. Потомство светога Саве измеће се данас. Бујна она древа лиглнннд/л, која је Он кх дшсишн^нх ран насадио (Троиар св. Сави), суше се и дебеле гране одваљују се од њих, јер их је обузела болест данашљега вијека, те их црв невјере подгриза. Опасност је велика. Страховити таласи ударају немилице у ребра лађице паше, хоће зар да јој се крма одвали, јадра поцијепају и катарке поломе, па без вјере л.убави и наде лађицу да прогутају! И нод бедемима тврђавице нагае хуји њека необична тутњава, хоће зар да се сруши и да се сори! А гледајте овај метеж и неред међу нама, који смо још у лађици тој нашој и тврђавици тој нагаој! Ко вјерује коме, ко с љубављу грли другога, ко се иада добру од другога? Није ли биље од

омразе заразило све, није ли оно љуто заразило редове свештеничке и дјеца свештеничка зар се на много мјеста не ругају служби отаца својих, а војска Христова, народ. који се зове вјерни не губи ли вјеру и узданица млада, зар се не смије освећепим идеалима отаца својих?! Ко слуша кога и зна ли се међу нама ко је војсковођа, знамо ли ко нам на стражи стоји?! Та слика смо права несрећног града, који чека час своје пропасти. Погибији нико ниј.е крив, нико пе ће да је крив, а ипак нема тога о коме их бар десетак не ће рећи да је крив! Свн смо извргаили дужност своју свету, а нема га међу нама о коме пеће деееторица бар или двадесеторица рећи, да је пропустио извригати дужност своју! Нико није с непријатељем пријатељевао, а бедеми нагаи имају толико руиа, које су с нагае стране бугаеие и утроба наше лађипе показује толико зарезотина, које су из нутра засјечене! Нико није изневјерио. али редови су иагаи јако нроређени! Пође ли ко да нрикуиља растројену снагу, обара се на њег вика, да иде на издају. Одважи ли се ко да затрпава рупе, које су у бедемима с наше стране ископане, ми га вучемо натраг и вичемо, да хоће бедеме наше да провали. И иађе ли се ко да замазује на лађици нагаој ирорезотине, које су с нагае стране зарезане, ми обарамо вику, да хоће лађу нагау да иробуши. . . И опет ако ко врти рупе на дпу лађе, тај на сав глас виче, да чепове у рупе забија, а ако руши зидове тврђаве наше, говори нам да их утврђује. . Они, који су с пенријател.ем у дослух стунили и издају извршили. нровлаче се без зазора као јуиаци кроз редове војске и узбуњују је у корист ненријатеља. Они, који издају снују, бацају отров сумње у редове и онако већ заплагаепе војске! Слика смо града, у којем је нестало памети и становници се његови смели и збуиили, иа чујега само одавде: јаој!, оданде иомагај !, одсвуд: издаја! Погибосмо! Лађица нагаа силно се л.ул.а и сви дијелови у њој ббно шкрипе И не би ли боље било да је оставимо, пе би ли боље