Srpski sion

С тр . 278.

„СРПС КИ СИ ОН."

Б р . 17.

и љубављу вашом одушевљаваги се. Љубав ваша држала је канелапа вашег да не клоне, да ее не умори, да не носрне и да не падне. Ако већ ни зашто друго, за ово бих вае морао љубити, ради овога бих морао свагда радосно међу вас долазити. А некмоли још кад долазећи к вама номишљам, да ћу овдје наћи дјечицу — Бог нм дао здравља — коју сам у Цркву Божју увео, да ћу овдје затећи још иа окупу добре моје ђаке — весела им мајка — које сам у школу увео, да ћу овдје наћи момке и дјевојке — сретни свагда били — које сам у светоме храму овоме светим молитвама учио, да ћу иаћи младе људе и њихове певе — благословио их Бог најобилнијим благословом својим — које сам молитвом и благословом свете Цркве у брачни живот увео, да ћу наћи старију браћу и сестре — живио их милостиви Бог — са којима сам се савјетовао, како ћемо нужде наше нај боље памирити, како ћемо живот наш што више Богу угодно удесити, да ћу наћи и гробове оие иек мирпо кости драге у п.има почивају — у које сам црву мотику земље са тугом и болом пуштао; то све да ћу овдје наћи, на још и много више, а сврх свега и овај свети олтар, у којем сам са страхом и трепетом ирву бескрвну жртву Оцу небескоме принио ! Особито сам ове године благодарио Богу, што се десило. да јучерашњега суботњега дана могу угледати овог нашег бијелог голуба, храм овај свети, који овако лијепо бар из вана оправисте, да се сјаји и блиста на далеко. Мишљах, с пута ћу моћи у цркву, на заносну вечерњу молитву. Г1а тек кад освапе данашња света иедјељица, како ли ћемо се лијепо сви скуна Богу молити! Тако мишљах дугим путем до вас. А кад се већ приближих к селима вашим, па вас замишљах, како сте као вриједне пчелице нријонули за пословима сво- ! јим, да јучерашњем дивном даиу отмете колико се више отети може, а данас Богу да благодарите за нлодове трудова својих, еве више сам се радовао. И оте ми се поглед па широко поље пред Ровиштем, с лијеве стране. Све се иоље блиста од свечана бијела руха сил-

пога свијета, који иза брда куља, пољем се шири и к путу окреће. Бећ се с њекима и размјених на путу. По ношњи их иознадох да нијесу моји сународници. Мишљах, биће им иза брда каква светиња, којој су ишли да се поклоне. Но ночех нутем сустизати и чељад иарода мојега и Цркве моје. Гдје ли су ови били данас? Та Црква наша пе празнује данас! Све више сам их сустизао. Почех опажати и позната ми лица Зауставим двоје и запитам их: од куд ви?...Уху своме нијесам вјеровао . . . Сав народ тај ишао је да чека иојаву машере Божје, која се сабила у њеку јаму и из јаме шаље разне порукв свијету !. .. Срце ме забољело. Радост се моја претворила у жалост. Ој, маловјерни народе, ој, лаковјерни свијете ! И ви, које љубљах, бијасте тамо! Жалостан ли ми је ового ■ дишњи састанак с вама. Мјесто радосна поздрава и мирне ријечи љубави братске и хришћанске, са којом се сретасмо задњих пет година свагда у ово доба године, данас се ево жалосно погледамо, данас као да би вољели, да се нијесмо ни састали! Бар чуо сам, кад сам у цркву на свету литурђију долазио да њеко шапну: данас ћемо добити лекцију ! 0, бар да може уцвијељена душа, као што је моја, лекције читати! Али не може. Најрађе би нлакала. Но слуга Божји ни то не смије. Тешка ли је ова моја служба! Туга ме на нлач гони, а служба ми налаже да говорим. Говорити морам. Сад знам како је било ојађеном пророку оном, који је стао пред народ свој и са болом у души нитао га: Ко је вјеровао ироповгцедању нашему? И мени је данас тако. И душа моја данас не зна друге ријечи, у тешким боловима сви дш тиска ми на уста ове ријечи пророкове и нита вас данас : ко је вјеровао проповиједап.у мојему? Још се сјећам ријечи, које сам вам у ! разним нриликама говорио. Још се сјећам како сам вам више пута тумачио, како ваља Цркву своју љубити. Сјећам се па вас нитам: ко је вјеровао проповедању мојему? Баш кад мишљах, да вас пије више кадар сваки вјетрић узљуљати, ето вас узљуља глупост. можда и нрорачуиата глупост злурадога свијета. И изби вам из руке косу