Srpski sion

С тр . 390.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 24.

пренрека за копачну победу самог дела Христовог у епету. И св. православна црква, као истинити израз хришћанске свести, иикада не нрестаје дизати своје молбе ,,о сједиљељу свих" и тиме одржава у свести својих синова тежљу томе тако рећи нрквено-историјском идеалу. Али тежља, да би се остварила, претпоставља извесна средства, а љих није било у току читавих векова, када су обе ноловине раздвојеног хришћансгва, разделивши се међу собом, одале се у целини своме упутрашњем развићу, које је још внше учврстило раепад. Најиосле, нравославни исток, са својом тако званом нопокретиошћу, т. ј. бо.те рећи с непоколебљивом сталношћу на старој оенови васељенског хришћанства, које је нахпло себи израза у седам васељенских сабора, — у суштини је остао на оном степену догматичког развића, на коме се догодио жалоени Факат разделеља, и према томе је свагда и у свако време био спреман на резултат своје непрестане молитве о „сједиљељу свих." Али се занад показао у сасвим другом стаљу. Сурвавши се тако рећи еа котве васељенског хришћанства, подвргнувши се свима етихијама овога света, и нод љиховим утецајем примио је у себе много елемената, који немају ничег заједничког са старим васељепским хрпшћанством и који су искључиво резултат лажиог развића по начелима стихија овога света. Ти елемепти, који су се непрестано прикупл.али све више и више и учвритћавали надутим авторитетом велеумне неиогрешивости, доведоше заиадни свет до стаља у коме је и само нитаље о сједињељу хришћаиског света све више губило своје земљиште и одлазило у област неостварл.ивих саљарија. Али баш кад је западни свет хтео коначно да запечати своје дело новим богохулним догматом о , непогрешивости своје главе, који је замислио себе више апостола, који никада нису присвајали тога достојанства, и када се граница, што је делила источпу и западиу цркву, хтеде претворити у пепроходпу нровалију, баш се тада започе на занаду покрет, који је био нај јаснији доказ, да и тамо још

није копачно угушена свест истипитог хришћапства, јер се та евест у виду стра шпог отпора црквено-историјске правде тргла из сво^а многовековпог сна и изјавила гласан и оштар протест против крајпости римеког католицизма. Старокатолицизам је био наиме протест хришћанске евести западних народа против иовотарија и крајности папизма, и тај је иротест био тим знатнији, што је ои подигао свој глас у име оног старог, васељеиског хришћанства од кога се уклоиио римски католицизам; — у име хришћаиства старе нераздељепе цркве, с љених седам непоколебљивнх „стубова" — васељенских сабора, који су ваплотили у себи сву премудрост догматичке истине. Може се схватити важност црквено-историјеког значаја таковог иротеста. То је био глас савести саме западне пркве, која је ' сазнала своју заблуду и поноћо желела, да се врати оној васељенској основи од које се она тако жалосно уклонила и на којој неизменљиво. и на даље стоји света православна црква источна! Отуда се само по себи разуме, како се морао односити ирема томе иокрету исток и запад хришћанског света. За заиад беше тај нокрет као укор пробуђене евести, и пошто је тај укор био унрављен против опога, који је мало пре тога у своме богохулном високоумљу ирогласио себе за непогрепшвог није се чудити, да је католицизам био објављен као врло штетна и опасна појава и што су се против љега дигле све силе језујитизма са својим обичним оруђем — клеветом, денунцијацијом и прогаљањем. Није било тако ниског средства, које се није унотребило, да би се оклеветао, оцрнио и ио могућиости загушио тај непријатин глас пробуђене црквеноисторијске свести, и то се непријатељство није зауставило ни нред грозиом величшном емрти, јер је н. нр. смрт вођа немачког старокатолицизма, енископа Рајнкеиса, тога иајдостојнијег учеиог проФесора п изврспог црквено-иеторијског раденика, послужила тек као пови новод за језујите, да обнове своје клевете и прорицаља о брзом распаду омражеие им секте, која се ево већ 25 годииа ноиављају (али, која се, на срећу, још не иснунише). —