Srpski sion

Бр, 36

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 603

Јер, и ако пе би у штатутима тих удружења било митрополијских зборова, не би тиме била искључеиа могућпост и њихова, — према потреби и ириликама —, а солидарпост међу епархијским удружењима, дакле у нелом свештенству, могла би се, на сходне и дозвољене пачипе, подржавати и без митрополијских зборова и управних одбора, какве је иропоновао штатут нз 1893. Но шта је рађено, после неодобрепог штатута, да се дође п до епархијских, односно иротопрезвитератских удружења? Ништа. Је ли то малаксалост у тежњи за солидарношћу или у томе треба видети обрт у појимању потребе удружења? Изјаве свештенства из 1892. и 1893 не можемо сматрати тако неозбиљнима, да би могли дозволити тај обрт. Не, то је неистрајносг и малаксалост, која иије тако ретка у мпогим пословима нашим. Но иама није памера овога чланка да пронагишемо нови покрет за удружењем нашега свештенства, било ма у којој му Форми. Ако је у досадашњим изјавама иашег свештенства, у погледу удружења казана истииа. а не ћемо сумњати да није, то ће свештенство само собом тај покрет учинити. Ми ћемо, дакле, чекати да добијемо абер о том покрету, а ирихвати ћемо га оберучке и ставити му се на расиоложење. Намера овога члаика је, да и опет нагласимо, да солидарноети у пашем свештеиству иема, и да је то једно велико наше зло, јер се без солидарности свештенства пе можемо надати јачој акцији његовој у питањима општег иптереса, иити жељепом успеху н.егова рада у стварима оишгег значаја. Има их додуше, који тврде, да у нашем свештенству ностоји солидарност, и да нису потребна иикаква удружења па да је тек стварају. У доказ своје тврдп>е позивају се на ностојеће протопрезвитератске зборове, а некп се, и без обзира на ове зборове, нозивају на заједнички позив и задатак, на једну сирему и дисциплипу, на исту дужност. одговорност и судбу нашега свештенства. Но ево, како ми о свему томе мислимо.

Јесте, једап и исти позив је свештеиику сваком; једна му је снрема за тај позив нуђена; са малим варијацијама једпака му је и паства новерена; једиа му средства за рад у тој пастви нружа теорија; једна га одговорпост чека у његову раду; једна му је судба доеуђена; у једнакој је хаљини; једна су му права и дугкиости онште. Па? И ако је једап позив, разна су појимања тог иозива. Једиа је епрема нуђена, алп иије једиака иримљена. Једиаке су паетве, али свештеници нису. Теорија средстава је једна, али пије иримеиа. Одговорпоет је иста, али снага иије. Судба је једиа, ал истрајност је иеједнака. Хаљина иста или бар слична, ал су људи разне ћуди. Једнака су права, ал је разно ирактиковање тих ирава и разии су нападаји па та права. Ако су дужпости једнаке, ал се врше неједнако. И ко би изређао све противиости тима једнакостима! Све су те једнакости снољашње нрироде, и пе морају имати иикакве везе пи заједнице са носиоцима њиховим, са личностима, са свештеницима, са њиховим мислима, тежњама и радњом И немају их. Апеурдпо је и тврдити, да једнакост позива изједначује ум, срце, душу, савест, снагу, вољу и радљуди једеога сталежа. Апсурдно је тако ието веровати, да је једпакост позива исто, што и солидарпоет члапова једног ма којег сталежа Па ни свештеничког. Једнакост позива, као и еве остале једнакости, о којимаје реч, уиуКују само те чланове иа еолидарност; силом својих разлога их гопе у еолидарност и угајмицу, али саме но себи оне ту солидарпост и узајмицу нити чине, иити мсгу одржавати. Ми те разлоге пе слушамо и не размишљавамо о њима, јер нама је попекад, ако не увек, равно до Косова. Ми понекад уобразимо себи, да у нашем свештенетву има солидарности, јер нас мрзи мислити и радити да до те солидариости дођемо. А да себе утешимо, и да другима ие изгледамо баш какви смо, ми се дохватимо ма чега, на пример, ето, једнакости свештеничког позива, те доказујемо, да је једнакост свештеничког позива, са свнма осталима њојзи сличним једнакостима, исто,