Srpski sion

Б р . 38

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 629.

Православна црква зар, која — можда и на евоју штету — 25 година скрупулозно испитује жеље и захтеве, баш ето Старокатолика, за сједињењем сЊом; нравославна црква зар, која се не еједињује ни сједном, а с којом се може сједивити свака и свако, која и ко год се врати на темељ старе ваееленске Христове Цркве и на темељ њезина основног учења, у даеашњој православиој цркви до данас неизмењено сачуваног! Горња подвала, дакле, К. 1лз1а врло је смела и смешна. А најсмешнија, јер без икаке логике, баш у поменутом чланку његову, у ком се мало доцније признаје, да је ргауоз1ау]је па 8 \мт б1гапата па ри1и, с1а зе 8ЈеШп1 на з1агока1о1 !СЈ2тогп, рго1.1 птока1оНс12ти % рго1езкт1з1^и. Исто тако смела је и иаивна подвала друга, а наиме: да ми православни тражимо додирне тачке са протестаптизмсм. Као чланови иравославне цркве нити их тражимо нити их можемо имати са протестантизмом, јер их и — нема Еао чланови цркве имамо напротив додирних тачака са следбеницима римокатоличке цркве. Осим осталих, она је нарочито у божанској установи Јерархије црквене коју иризнајемо и ми и римокатолици, а баш протестапти не. Али зато, нити можемо затворити очи пред свима оним недодирним и одбијајућим тачкама које су време и људи на западу поставили између нравославне и римокатоличке пркве, нити нам може бити забрањеио, да се и са протестантском ггшшсцот служимо против свију новотарија у римској цркви, које су противне како негацији и рацијонализму нротестантизма, тако и учењу традиције и историје старе васеленске Хриетове Цркве, на и здравоме разуму и свију њених члапова. Али, пајсмешнија је нодвала трећа, по којој смо ми православни токорсе тек роееИ иук1јаИ 2ађ1ис1е рго1е81ап!л2та. Ко хоће да нам каже. е смо тчели увиђати те заблуде, морао би нам доказати. да их некад не увиђасмо, шта више, да је било времена и прилика, кад смо их, нрема казивању К ЕЈз1а, — и одобравали, па можда и симпатизовали према протестанству, као дапас што чинимо према Старокатолицизму. А то Ка1оПск1 1лз1, крај све

смелости и вештине у подваљивању, није смео ни казати. Одобравати протеетантизму борбу против деиФикације римских иапа и против апсолутизма паиског, као и против трговине са индулгенцијама, није то исто што и не увиђати његове заблуде. Ту борбу водимо и ми, зато ју одобравамо и протестантизму, идобраваћемо је и сваком другом. Јер, та борба није заблуда, него је то борба против заблуда. Ако је у тој борби додирна тачка између иравославних и протестаната, као што би је хтео видети К. 1ла1, томе није узрок неувиђање протестантских него увиђање римокатоличких заблуда, не симнатија ирема нротестантизму, нити тггпја па рартв1уо, него одвратност у паиизму. Заблуде протестантизма, које је он починио крајношћу (ех1гет) својом у борби против крајности панизма, биле су нознате православнима од њихова постанка и с њима никада православпа црква није имала никаких ни додирних тачака, ни веза, нити за њих каквих симпатија. На заблуде је православна црква увек гледала истим очима, биле оне у протестантизму, биле у римокатолицизму. Јер, за њу је заблуда заблуда, ма где она била, и ма ко ју чинио, и ма каква она била И зато протестујемо против подвале, по којој да је било доба, кад православни токорсе нису увиђали заблуде протестантизма, као што се ограђујемо и против претпоставке, да заблуде ие бимогли уочити, а сиагом Јеванђелске истине и хришћанске љубави на њих упозорити и у Старокатолицизму. А сад да кажемо коју о гташем симпатизовању са Старокатолицизмом. Из целога чланка К. 1лз1а излази, да је њему, а ио њему и римокатолицима, жао и ненраво, што ми православни симпатизујемо са Старокатолицизмом и што смо тако предусретљиви њиховој тежњи за сједи њењем са православном црквом, а што одбацујемо сједињење о којем снује римски првосвештеник напа Лав Х1И. И као да би хтео отуда да изведе неку недоследност и парадоксност православних и према самоме принцииу сједињења хришћанских