Srpski sion

Б р . 12.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 187.

раслих сународника без обзира на партијски подожај. Тај договор да се одржи „чим се сазив сабора позитивно утврди." Сазивач да буде свети натријарх Збору да се поднесу по саборском одбору за саборску расправу спремљени предлози. Ту да се утврди шта будући сабор да расправља, па да се углави и тосћха ргоое<ЗепсН. Резултат такве конференције био би, по г. нисду, и резултат сабора самог. Без тога договора, завршује г. иисац, неће бити ништа, макар саборски одбор „најлепше и најсјајније иредлоге спремио." Тако г. Ђ. В. у „Нашем Добу." Неоспорно је, дакако, да су са размирица око организаторних нослова патили нодједнако и црква и школа и фундације. Али је исто тако неоспорно, да те размирице нису врела свога имале у организаторном раду као таквом, него у мотивима, који су, то из личних то опет из страначких обзира, у тај рад у силу увлачени, са чега је он свој прави значај скоро сасви® био изгубио. Таквим назови радоа сгворена организација, дакако, да није могла бити подлога савршене и усиешне администрације, у колико је и ту неосиорно, да је прва, стварно и смишљено изведена, услов потоњој. И баш у увиђању тога и лежао је узрок, да је потоњем нар. нркв. сабору у облику народно-црквеног устава поднесена организација „једног кова", као јемство уснешне администрације и напретка свега што од ове зависи. Кад то уважимо онда се не можемо довољно начудити г. писцу, да он у исти мах тражи од будућег сабора да напусти сваки организаторни рад и „чува ове мањкаве институције," а инак да поједине автономне органе снабде са условима, који су им за опстанак и успешан рад потребни! Кад, пре свега, тих услова нема, зар то није доказ да организација на којој су ти органи засновани не ваља? А иосле: зар набавка тих услова није то исто што и допуна па и реорганизација основе на којој ти органи ночивају, дакле рад организаторни ? Госп. писац хоће, истина, узрок овом свом назору да нађе у другим политичким и друштвеним ириликама данашњег времена. Ми би ту само толико да напоменемо, да у нашој држави већ од преко 20 година постоји исти иолитички сусгав, а и наше друштвене прилике од 10 година овамо у главном су истоветне.

Ипак г. писац отпре, а наиме уочи сабора 1890—92., када су друштвене ирилике у нас биле још више заоштрене, није мислио и писао и казивао, као што сада чини, да би се организаторни рад, особито у погледу односа наше нар. цркв. автономије према држави „само на горе могао обратити," и да је фијаско организаторног рада због друштвених ирилика ни мање ни више него — нешто посве природно, што друкчије не може ни бити! Још више се зачудисмо г, нисцу, да он, као озбиљан човек и реалан политик може тврдити, да је о унутрашњем уређењу наше нар. цркв. автономије излишно говорити, све док држава неда гаранцију, да ће та наша автономија бити права и истинита т. ј. од државе независна, према чему и истаче гесло, да је свију странака нрва дужност да „од државе стеку признање наше праве и истините автономне независности, наравно под врховним државним надзором." Наше је непоколебимо уверење, да наш нар. цркв. автономни организам само на темељу здрава компромиса између хијерархије, народа и државне власти може бити сведен у свој правилан колосек. Начело тог компромиса искључује да буди који од та три фактора један у другог тражи у погледу нар. цркв. организма какав му драго „фрајнас" за рад и поступак на автономном терену. Смерови сваког појединог фактора морају бити јасно изнесени, тачно познати, ако се хоће стварно сређивање организма автономног да изведе. Тога ради и у питању односа државне власти према автономији, морају бити несумњиви основи за заокружење делокруга једног и другог фактора. Ти основи морају јасно бити изведениу организаторним нредлозима, потврдом којих се и стиче тражена гаранција. Како се ту може говорити о излишности сваког организаторног рада, то ми у толико мање разумемо, што је г. писац и о томе уочи потоњег сабора сасвим противно — доказивао ! Ако смо се због досад реченог морали чудити г. писцу као озбиљном човеку и реалном политику, нисмо знали и не знамо како да окарактеришемо данашње његово расположење по ком је г. писцу све једно, хоће ли унутрашње уређење наше автономије бити конзервативно или радикално! Нас је ово признање г. писца у толико већма задивило, што је он у овом