Srpski sion

Број 19.

„(ЈРПСКИ СИОН."

Стр 305.

Чулисмо већ, која правила и који св. Оци броје и рођају каиоиичке књиге св. писма,- а знамо п то, које књиге новога завета сматрају протестанти неканоничкима и мање важнима. Упада у очи, да протестанти баш оне књиге св. иисма новога завета неканоничкима ироглашују, о којима свети Амфилохије говори, да су у каноничност тих књига неки сумњали. А ево шта каже исти св. Отац црквени: „ . . . Њеки . . кажу, да је лажна она Јеврејима" (т. ј. посланица Павлова); и даље: „Њеки говоре, да има седам свеопћих иосланица, а њеки, да треба примати само три, Јаковљеву једну, једну Иетрову. и Јоваиову једну"; и на нослетку : „Откривење иак Јованово њеки примају, али многи га називљу лажним". („Зборник нравила" стр. 313.) И св. Григорије Богослов не броји „Откривење Јованоћо" међу каноничке књиге новога завета. Св. Амфилохије каже, да се сумњало у каноничност шест новозаветних књига; тим књигама додали су протестанти још и седму „иосланицу апостола Јакова", у осталом, о каноничности ове књиге не слажу се ни сами протестанти. Шта дакле: хоћемо ли и ми сумњати у каноничност побројаних књига, кад ето чусмо, да св. Амфилохије казује, да су у каноничност тих књига и у прва времена цркве Христове сумњали ? Никако! Пре свега сам св Амфилохије сведочи, да је носланица Јаковљева, каноничка, истина; о посланици св. апостола Павла ка Јеврејима исти св. Отац црквени наводи, да они, „који кажу да је лажна" та иосланица, „не говоре добро, јер је истинита у њој благодат". Ва другу посланицу Петрову, другу и трећу носланицу" Јованову и посланипу Јудину сведочи св. Григорије Богослов и св. Атанасије Велики, као и 85. правило апостолско, па и 60. иравило Лаодикијског и 24. правило Картагинског иомесног сабора. Остаје још „Откривење Јованово". Да је и та новозаветна књига истинита, каноничка сведочи св. Атанасије велики и 24. правило Картагинског сабора. А да су сви 27 књига св. иисма новога завета истините, каноничне, то најбоље доказује и засведочава 2. правило шестог васељенског, тако званог „трулског сабора". У том су правилу 227. св. отаца црквених навели и изређали сва она правила васељенских и помесних сабора, као и правила св. отаца, која има-

ју важити и „остати у крјепости за корист душа и за лечење страсти"; на међу тим нравилима су и 85. иравило аиостолско, 60. чравило Лаодикијског и 24. правило Картагинског помесног сабора, као и иравило св. Атанасија великог, св. Григорија Богослова и св. Амфилохија. И како је међу тим правилима као што видесмо нека разлика, што су у једнима од њих набројане свих 27 књига новозаветних, а у другима нису: што је разлику ту уништио и загладио шести васељенски сабор својим 2. правилом и тиме сваку сумњу отклонио у погледу каноничности новозаветних књига, признав и потврдив, да су свих 27 књига истините, каноничке. А да су св. оци тога сабора о каноничности ове или оне књиге новога завета сумњали, или о неканоничности неке књиге тврдо уверени били, они би то у своме нравилу рекли и навели, другим речима, не би унели у своје правило оно правило саборно или кога св. оца, које наводи као каноничку ону књигу, која то у истини није. Овде нам каноничност свих 27 новозаветних књига засведочавају 227 св. отаца сакуцљиних из свију крајева цркве Христове; па сад коме више да верујемо: или њима двеста двадесет седморици, или једноме Лутеру, Калвину и другом учитељу протестантском ? Јест, коме више да веријемо: њима двојци-тројци, или „толикој гомили свједока" (Јевр., 12., 1.) ? А већ то, кад су жнвили св. оци, а кад ЈГутер, Калвин и др.; и ко је од њих био ближе времену, кад су новозаветне књиге написане, те по томе, ко је могао болзЗ знати, која је књига каноничка а која не, да и не узимамо у рачун. Дакле: без св нредања нисмо у стању знати и дознати ни за изворе вере, за књиге св. иисма; па и да није ничега другога, доста би било и то једно, иа да се увиди и иризна важност и неопходност св. нредања. Но св. предање тумачи и разјашњује нејасна места св. нисма. Па ево једнога места такога, св предањем, протумаченога. У оно време, кад ће нраведни Јосиф и пресв. Дјева Марија донети младенца Исуса у храм Јерусалимски, да га по „закону Господњем мету пред Господа" живио је „у Јерусалиму човјек, но имену Симеон, и тај човјек бјеше нраведан и иобожан, који чекаше утјехе Израиљеве, и Дух свети бијаше у њему. И