Srpski sion

р.^ГБр. 20.

„СРПСКИ С ИОН."

Стр. 315

С а б о р. Превишњом Одлуком од 8. (20.) маја о г. изданом у Будимпешти благоизволедо је ЕБегово Величанство најмилостивије дозволити сазив надлежно нријављеног нашег српског православног народно црквеног Сабора. Испуњени радошћу са узвишене Владарске милости. која нас обасипа са Превишње Одлуке и у Њојзи најмилостивије изражене нревишње очинске Владарске бриге и старања за цркву нашу и њезину народно-црквену автономију, а носле изјављеног усклика благодарности и захвалности своме нремилостивом Цару и Ераљу, кличемо и своме доброме Архипастиру и народно-црквеној Поглавици св. патријарху Георгију БранковиИу: слава и хвала Ти свети и љубљени наш Патријарше, Који си, не скретајући ни лево ни десно, него правцем Своје увек ејајно засведочене верности Превишњем Престолу нашег премилостивога Цара и Краља и непоколебивом љубављу, Својом и Свога народа, домовини нашој и њезиној величини и напретку, за служио очинску и узвишену Превишњу Владарску милост цркви и народу Твоме, сјајно и силно изражепу и у најиовијој драгоценој нам Превишњој Одлуци. Изразима изјављеног сад усклика, придружујемо, у име задовољног и радосног, увек искреног иатријотског чувства и осећаја, домовини својој оданог и верног Митрополије Карловачке нравославног народа српског, — израз искрене захвалности и високој кр. угарској влади и њезиноме преузвишеном Министру Председнику на праведној готовости и државиичкој мудрости, којом је изволео иремилостивом нам Краљу предложити издану Превишњу Одлуку. Ако је досад неке кругове у нашем народу и притискивао облак истините бо јазни и страховања од нриступања организаторној радњи на предстојећем нам Сабору, сјајни зраци Владарске милости са Превишње Одлуке од 8. (20.) маја о. г. тај облак разгоне. Тој бојазни и страховању више нема разлога никаквог, као што га ми нисмо видили ни досад, нити јој сме бити места у души нашег народа, после

узвишене Владарске Превишње Одлуке, по којој ће предстојећи наш Сабор имати свој организаторни посао да предузме и доврши на темељу IX. законског чланка од 1868. године; дакле на темељу „ујемчених нам автономних нрава у границама земаљских закона." Ако је ради досадање неке неоправдане бојазни и страховања досад и посгојало у неким круговима нашега народа искрено мишлење, да не морамо и да не требамо пристуиити па предстојећем нам Сабору организаторној радњи и градњи организаторног шгатута нашој цркви и автономији, то мишлење губи од данас сваки разлог за себе, а онравданост мишљења израженог у 14 броју овога листа, о кобности неириступања и одлучној нотреби приступања радњи и градњи тој, — данас је изван сваке сумње, пред истинитим родољубом и паметним човеком сваким. А ирема томе, и после овако узвишене и прејасне Превишње Одлуке, свако подржавање досада ширене у народу бојазни и сграховања од неког скресавања зајемчених нашој цркви автономних права, било би цинички бездушно, с обзиром на интересе нагае автономије, цркве и народа, а с обзиром и на саму његову лојалност, која увек треба, да је чиста и светла као суице, и невина као роса јутрења, изван сваке сумње и ирекора. Ако у наше опозиције има истинитог родољубља, она ће уважити домашај и признаће онравданост ових речи и знаће своју дужност. Нека је не руководи и не заноси нрохтев за њеном већином у сабору. Родољубиве оиозиције имају гакођер свој частан задатак у градњи добра и наиретка народног. Оне га морају само схватити и знати извршити, те неће никада иасти у заблуду, по којој је кулминација задатка опозицијоног онемотуИивање и сиречавање оних синова народних, који ио стицају околности МОГу да користе оиштем добру народном. Данас је код нас та група људи у странци, која се назива „авгономном" и која ће изаћи пред Сабор нам — не са јединственим неким штатутом него са предлогом Саборског Одбора, назив којега нредлога је: „ Народно