Srpski sion

Б р . 37

„СРГ1СКИ СИОН".

С тр . 625.

ком наше автономије. А сад ћемо доказати, да и недонашање Устава треба сматрати губитком наше автономије а не победом. .Истина, проглас 60 народних заступника и ие казује у чему је управо разглашена. „велика морална победа," Од силхшх Фраза и бомбастичног самохвалисања, није можда на то доспео; или у великој препредености није ни хтео да то каже, јасно и отворепо. Али нас у II. чланку учињена анализа тежње и смерова народних странака на Петровданском Сабору и њихов проглас пред изборе овлашћује на нретпоставку, а и на саму тврдњу, да 60 народних заступника заиста сматрају „великом моралном иобедом" својом и тај Факт, да се Устав није донео на Сабору. Адаје отклањање Устава иобеда нека, ма каква, и да је њиме „одбијен најсиловитији нападај на независност и самосталност иаше народно-црквене автономије", а народу да су њиме „донесене неоскврњене те светиње народне", то не само да поричемо, него у одбрану и интересу наше автономије од ње одбијамо, јер не можемо дозволити, да се независношћу и самосталношћу наше автономије назива оно, што је повреда и конФискација те автономије, а тиме некако изриче и задовољство, ма и најмање, са таквом њезином независношћу и самосталношћу, каква данас ностоји. Независност и самосталност наше автономије није само у слободном установљивању саборског дневног реда, иего је она у скуиу свиЈу ирава наше цркве и народа трема државној власти, и у њиховом самооиределењу, у оквиру автономије, признате и зајемчене им државним законима. У тој автономији је свако наше право нама и важно и потребно, а наша тежња и борба мора бити вођена и одлучна за сва та права, а не само за Фрагменте њихове и ситније делове. Много есенцијалнијих права — ако је дозвољена компарација — има наша автоиомија, него што је питање саборског дневног реда. Борба иародних странака на Петровданском Сабору била је борба за мање важна и мање угрожена права, а наиушшање есенцијалнш ирава, која су нам конфискована, а без којих авшономије нема и не може биши. И у то-

ме је тежина одговорности са нерада наших народних страиака, са неприступања њиховог доиашању Устава. И зато је говор о одбијању најсиловитијег нападаја на независност и самосталност наше автономије — проста неистина или наивност. Кад се говори о независности и самосталиости наше автономије, пре свега је питање: да ли оие постоје или не? Не постоје. То су признали не једаред и прваци нарЈДних странака. То су они исто рекли, не само у својим органима, него и у Сабору на и у свом прогласу пред изборе. То доказују постојеће устаиове из Деклараторије, доказује то и Саборско Устројство, ие само иознатом својом клаузулом, него и § 19., ио којем и штатутић о ручној благајни код народно-црквених Фондова нотребује државну нотврду и одобрење. Није само Др. Ника Максимовић ре као, да „наша највиша автономна власт није овде у Карловцима, него у Будим-Пешти", него су и прваци опозиције још г. 1892. признали и констатовали: „да је наша автономија обезглављена и осакаћена", да је „брод наше автономије ирорешетан и подеран ингеренцијом државне власти." И зар нису гласно и јасно тврдили: да је „наша автопомија од стране државне власти управо секвестирана и конФискована"?! Зар нису признале и коалиране народне страике у своме прогласу пред изборе, да државна власт има данас нревласт у нашој автономији ? А кад је тако било 1892., а остало до Петров-дана 1897. г.; и кад Петровдански Сабор није ништа урадио, да се ша и шаква нагаа авшономија измене, зар онда није смешап кикот о ,,извојеваној великој моралиој победи", а зар није жалосно самохвалисање са „донагаањем народу неосвојених и неоскврњених светиња народних"? И то са Сабора, који није хшео да иоради на реиарацији ше и шакве авшономије, него се разишао, осшавив шу авшономију иод секвесшром и конфискацијом државне власши; осшавив и на даље шу автономију обезглављену и осакаЛену, а иусшив „брод наше авшономије, ирорешешан и иодеран и , да и даље као лика уз Дунав илови, ударајуЛ о