Srpski sion

Б р . 46.

„српски еиоал

С тр . 767.

особље уредно и тачио иохађа сдужбу Божју. Да се монаси дакле за време службе Божје не употребљују па други посао; 5. да при ручку и вгчери заједно са осталима участвује; од којег нрописа само у особито ванредним случајевима може одступити; 6. наређује, да се о ручку живот светих или други који цоквени говор прочита, као што то типик наређује; 7. да се из манастира без довољног узрока не удаљује, нити допушта, да монаси без његова знања и дозволе из манастира излазе; 8. да се усавршава у канонским, догматичним и црквено-повесничким наукама; 9. да настоји, да се монаси усавршују у црквеним наукама, нојању и познавању живота светих; 10. да савесно рукује манастирским иметком, и да удеси, да се за енонома најбољи монах постави; 11. да чешће држи предавања са монасима ради њихова образовања и запта као и ради поправљања у моралу једног или другог монаха, који на то повода даје својим владањем; 12. да у одржању запта у манастиру набљудава довољну истрајност и пажњу, но исто тако и трпелшвост и скромност; 13. да пази, да манастирска школа у добром реду буде, и да се за учитеље најспособнији монаси пристављају. §. 81. По што оснивачи манастира при оснивању ових светих места стављају жеље своје на писмено, одређујући уједно и извесне дужности, које се без сваке преинаке имају испуњавати: дужан је настојатељ удесити, да се основно писмо манастирско на монашком синоду сваке године бар једанпут прочита, и то дблом ради тачног испуњавања дужности, које су оснивачем манастира за Фуидацију стављене. §. 82. У погледу веридбених и брачних ствари оних верних, који због недостатка своје цркве манастирској цркви иринадлеже, изашиље епархијска конзисторија најближи иротопрезвитератски стол.

§• 83. У претходном параграфу поменути верни немају никаквог права мешања у манастирске послове. §. 84. Жеиски манастири су једнаки са мушким манастирима, те је по томе позив женских манастира и игуманија истоветан са позивом мушких манастира, мушких монаха И настојатеља. (Наставиће ое.) 0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станинић парох. (Наставак.) У. 0 еветим т. ј. молитвеним временима Дужност „беспрестаног молења Богу" тиче се посебног молења Богу, односи се на појединог Хришћанина. Међу тш дужност та не тиче се и тицати се не може јавног, опћег, заједничког богослужења, ношто је душа. човекова — којој је једина рана молитва -— обложена телом, које потребује материјалну рану, а за ту се ваља човеку побринути, и исту спремити. За то и вели Госнод Бог преко избраника свога Мојсија народу Израиљском: „Шест дана ради, и свршуј све послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ни једнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоЈа, ни слуга твој, ни слушкиња твоја ни живинче твоје, ни странац, који је међу вратгша твојим. Јер је за шест дана стзорио Госиод небо и земљу, море и што је год у њима.; а у седми дан почину; за то је благословио Господ дан од одмора и посветио га." (II. Мој. 20., 9. —11.) Но осим „седмога дана", осим суботе, беше још и других дана, које је и опет „благословио Господ и посветио их;" а то су т. зв. празници или празнични дани. Па како у старозаветној, исто тако и у новозаветној цркви има, осим „седмога дана" још и празничних дана, који су и опет Богу на молитву посвећени. Новозаветна црква ироширила је и увећала све друге дане т. зв. „светачким данима" т. ј. данима намењенима успомени Божјих избраника и угодника; но о тим данима опширније говорити не ћемо, дотаћи ћемо их се још, кад будемо говорили о „поштовању светих." А рећи ћемо коју више: 1.) о седмом дану т. ј. суботи, односно недељи; и 2.) о празницима.