Srpski sion

Број 47.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 789.

кп'сће. можемо приметити само то, да су спојене с проповеђу и да је у никеоцарпградском символу вере, када је био читан*, испуштено ДНодие. Прво неколико речп о јавним седницама. Говорници на њима беху: а) Гул, архиепископ холандске цркве, б) Хел, англо-американски епископ: и један и други. сваки својим начином и силом убеђења, говораху о начелима Старокатолицизма и о неопходности борбе за њих; в) швајцарски екископ Херцог је с благодарношћу споменуо аустријског цара ЈосиФа П , чије су идеје, у своје време раширене на швајцарском земљишту, послужиле као жива клица старокатоличког покрета у Швај царско.ј; г) немачки епископ Вебер, који је једва на ову седницу могао стићи у Беч, носветио је свој говор аустријским Старокалолицима, одавши им дужан данак дивљења и благодарности за њихово јунаштво и сталност; најносле д) администратор Чех, захваливши претходним говорницима, молитвом је завршио овај врло озбиљни и за Старокатолике назидавајући скуп. У дворани нове Бечке већнице, где беше особито много иосетилаца, Фан-Тил је донео врло интересантан извештај о постанку и јачању старокатоличке оићине у Паризу, која је нрешла у духовну зависност од холандског архиепископа; педагог др. Куперс изнео је дивну раснраву о педагошком значају ступања у старокатоличку онћину за индивидуум и за иородицу; А. П. Поповицки, уредник „Паломника", као представник религиозне штампе, прочитао је на Француском језику написани говор, пун симпатиј& према Старокатолипима; историчар проФесор Нииолд говорио је о ЈосиФу II., о значају тежња ујединењу цркава, о значају аустријске књижевности за Немачку у религијозном одпошају. Пређашњи римски мисијонар Бот Мна^Иа причао је на латинском језику о ноложају Старокатолика у Италији: ноносита Фигура говорникова у талијанском нлашту, жар његова говора, необичиа живост његовог погледа, гестикулација, покрети, обратише на себе особиту пажњу * У католичкој литургији не чита се свагда символ вере.

публике. Адвокат Вајбел, нацртавши развитак старокатоличког покрета у Еврони, особито се трудио да истакне дужности, које нотичу отуда за свакога, неравподушног према религијозним и нравствепим интересима и за сваког мисаоног човека. Посланик Бендел, који је председавао иа овом скупу због болести Филипи-а на завршетку је са задовољством саопћио, да старокатолички покрет у Аустрији не слаби, него да јача, исказао је наду на успех у ствари сједињења цркавА и уверење, да ће с постанком нацијоналних цркава ироцветати у Аустрији и иацијонални живот Да пређем сада на три тајне седнице конгреске, које се нас ближе тичу. У програм тих седница беше ушло расправљање конгреса о 8 тезиса и 9 нредлога (Ап1га§е). На првој седници, одржаној у среду, на којој је пре свега био образован горе спомепути састав бироа конгреског. беху расправљена само два тезиса. Први, изнет и онширно мотивис.чн од адвоката Вајбела, тицао се јединства цркава и исказивао је одбијање и немогућност сједињења са садашњом ватиканском црквом и погодбе, под којима се може замислити то сједињење; друЈ^и, донет и тако зсто подробно мотивисан од администратора Чеха, беше такође управљен против ултрамонтанства и ватиканизма, као против опасних израштаја на телу Христове Цркве, који немају ничега заједничког са њеном суштином. Ради краткоће ја ћу изнети смисао тих говора својим речима. Карактеристика папизма у његовој историји и савременом положају, коју донеше реФеренти, да би раскрили и потврдили своје тезе, ие беше ништа ново за оне, који су познати с историјом цркве и са старокатоличком литературом. ПримаЈве тих тезиса не би се ни најмање тицало нас православних, да не изађоше, поводом првог тезиса, представници аш\лоамериканске цркве (епископи Сајмур и Хел и свештеник Јајт) с предлогом, по поруци Ламбетског сабора, да се обнове конФеренције у Бону, сличне онима, што су тако одржане 1874. и 1875. г., ради разгледан>а разлика, којима се, независне од Рима цркве сдликују једна од друге. Тај