Srpski sion

Б р . 48.

„ОРП СКИ СИОН."

С тр . 803.

да су Хришћани првих векова цркве Христове „светковали св. дан Пасхе"; али да Хришћани не светковаху старозаветну насху, него другу, нову пасху, показује и доказује и опет само правило, у коме се изриком забрањује Хришћанима светковати своју пасху онда и онога дана, када и Јудеји празнују старозаветну пасху. „На темељу.. 1. и 2. правила I. васионскога сабора, који се позивље на Апостолска правила. као на такова, која су свима члановима сабора, дакле епископима, свега Христјанскога свјета тога доба, позната, ми можемо закључити, да је сборник Апостолских правила у данашњем облику своме и у данашњој количини правила морао појавити се и обште познатим у свој дркви бити при свршетку Ш. вјека, или најдаље, ирвих година 1У. вјека." („Правила с тумачењима" од год. 1878. стр. 17.-18.) Кад су „апостолска правила" око свршетка Ш. века већ у зборник скупљена била — онда је јасно, да су та правила још и много раније у цркви постојати морала; управо да иравила та допиру чак до века апостолскога, као што се и нризнаје и потврђује, да су правила та и иотекла од апостолскога предања и да су се чувала по усменоме предању код пријемника Апостолских" („Зборник правила" 1886. год. стр. XX.). Први васионски сабор, који је држан 325. год. у Никеји, и на коме је било 318 светих отаца т. ј. епископа првих времена цркве Христове, имао је између другога да се нозабави и са питањем о празновању пасхе, те је још тачније и јасније определио време, када треба светковати Христово васкрсење, него што је то одређивало 7. апостолско правило. Тако ово иравило одређује, да се и св. дан Пасхе не сме светковати прије прољетне равнодневнице"; али не каже тачно и изриком, када после исте „равнодневнице". Међу тим оци првог ваеионског сабора установише и одредише, „да се Пасха мора светковати у Недјељу, која прва паца послије прве прољетне ужбе, а ако та Недјегва падне заједно са јудеЈСКом пасхом, тада је треба светковати слиједеће Недјеље". („Зборник нравила" 1886. стр. XXV.-XXVI ) Како 7. апостолско правило, тако и први васионски сабор имао је да заглади и отклони

„разлику, која је постојала у светковању насхе међу различним црквама од најпрвих времена христијанства", а која је в створила била толико неприлика у Христовој цркви, и толико је досадних распра међу појединим црквама изазвала била, да су, но рјечима Епифанија и Евсевија, Христјанп постали били предметом смјеха за погане." („Правила с тумачењима", П. 1880. стр. 100—101.). Дакле: у најранијим временима, у првим вековима цркве Христове било је разлике у времену празновања пасхе међу нојединим деловима, међу разним номесним и обласним црквама: али цркве, односно деда једнога црквенога, који пасху нисветковао није, тога не беше. Ето нам јаснога и очитога доказа, да је празник васкрсења Христова био и да се светковао још од најранијих времена цркве Христове, још у добу апостолском. „Епископ, или презвитер, или ђакон који се клони меса или вина у дане празничне, јер се гнушава, а не ради праве уздржности, нека се свргне. . ." (Аност. прав. 53.)- Осим празника насхе било је у првим вековима цркве Христове и других „празничних дана". У тумачењу овога правила читамо; „Празнични дани, које правило спомиње, могли су бити они, који су се светковали у оно прво хришћанеко доба, кад су два правила у писму издана, а то би, по свједеџби Епифанија, били: Божић, Богојављење, Ускрс и Духови." („Правила са тумачењима", I. 1895. стр. 122.) Кад смо показали и доказали, да је и у најранијем времену цркве Христове у истини било празника, кад смо неке од тих празника тек но именце споменули, а о празнику пасхе Христове и коју више навели, — да видимо сада; како назарени мисле и верују о празницима. (Наставиће се.) Четврти међународни етарокатолички конгрее. (Наставак.) Четврти тезис о св. Кирилу и Методију беше изнет с особитим одушевљењем и енергијом. „У догматичком одпошају", тако је међу осталим отирилике говорио Гец, „словепски су апостоли стајали на земљишту седам васељенских сабора тако исто, као што стоје и Старокатолици; про-