Srpski sion

С тр . 804.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 48

тив ЕШодие Методије је устајао тако исто, као и Старокатолици. То исто треба рећи и у нитању о значају папе у цркви: Цариградски патријарх је заузима^ на истоку исти такав положај, какав и папа на западу. И у другим тачкама, према којпма је Рим штитио тако звана благочастива мишљења, словенски се апостоли пе слагаху с њим Они створише словенску нацијоналну цркву; Методије је, не гледећи на. забрану паиину и на закон о латипском црквеном језику, бранио до своје смрти словенску литургију. За живота Методијева папе пикада ие нотврдише те литургије; она је уведена у употребу код словенских народа против воље Рима. Ако је после иапа допусгио ту литургију у знак особите милости, као н. нр. у последње време у Црној Гори и Србији, то је само у тој сврси, да примами себи поједине народе, а у срећнијим приликама да опет одузме од њих, што је допустио, као што се то догодило с Истром и Далмацијом Словенски су апостоли бранили нацијопалне | цркве на истом основу, на ком стоје и старокатоличке. Римска црква слави Кирила и Методија као свеце, али дело његово загушује." Овом носледњом ставком Гец је завршио свој реФерат, који је примљен од конгреса с нупо симпатија У изјавама у погледу све три ове тачке узимали су удела многи члаиови конгреса. Опћи смисао тих изјава је тај, да у Чешкој и Моравској влада непријатељско расположење нрема римској цркви особито стога, што оиа непрестано уноси нолитику у своје храмове; на границама нак, где се Словепи додирују с Немцима, исти Рим потхрањује међусобну мржњу међу тим народима; несумњиво у многих постоји жеља, да имају своју нацијоналпу цркву, независну од Рима. Уопће се ова друга тајна седница конгреска одликовала особитом живошћу. За ручком, који је према програму био после тога скупа, жпвост конгреса не беше ослабила. ЗдравицА, које се према немачком обичају свршаваху ускликом: ћосћ, беше досга; неке од њих на самом почетку ру чка тицаху се и нас православних. Већ у првој здравици у славу владаоца земаљског

— цара аустријског епископ Вебер је споменуо и име руског цара; а швајцарски енископ Херцог је своју здравицу директно посветио представпицима иријатељских цркава Старокатолицима и пре свега источној православној. Спомињући ири том о свом личном истуиању из римске цркве и присаједињењу Старокатолицима причао је, како се у то време први пут срео с А. А. Кирјејевим и са мном на Келнском (не интернацијоналном) конгресу, те позвао све Старокатолике, да нам благодаре, што остасмо стални у симпатијама према њима. Морао сам на то одговорити и сасвим сам отворено изјавио скупу, шта ми улива симпатије ирема старокатоличком покрету. А како сам и код куће не једном чуо нитања, зашто, ни од кога непослан, путујем у туђину, те се морим по старокатоличким конгресима, то ћу бити слободаи да овде изнесем свој говор. „Зар је могуће," рекох „несимпатисати старокатоличком покрету? Зар је могуће, I да ико, ко је и најмање упознат са Речју Божјом и историјом старе цркве и који није без осећаја погптења и здравог смисла, — зар је могуће, да он, просто као човек, остане равнодушан, кад јасно види, да се ненравда, да се јавна лаж издаје читавом свету за истину, откривену самим Богом, за такову истину, чије би непризнавање подвргло човека проклетству, осуди на вечне муке? Зар није срамота за стари цивилизовани запад, наиме за католички запад, што је 1870. г. у лицу најзнатнијих и иајпросвећенијих својих јерараха испочетка се у иеколико кренуо у обрану Христова јеванђеља, али је наскоро ио том и стидно иао на колена и поклонио се ономе, што су сами јерарси пред свима ироповедали као лаж? Зар је могуће после тога не симпатисати од свег срца Хришћаиима, л^удима од науке и нопггења, који напустише своје јерархе, — који са самонрегоревањем усташе у обрапу Христовог Јеванђелија и ко.ји ево већ више од 25 година носе на себи, као оно стари подвижници, све, само вама познате тешке последице вашег великог предузећа? За нас, источне и руске Хришћане, ви спасавате веру у постојање на католичком за-