Srpski sion

С тр . 344

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 22.

нам послужи за прелаз у други одељак, у коме ћемо изнети неморални карактер двобоја. Б.) Двобој је неморално дело. У данашњем свом облику, двобој је 1едно насљедство сујеверног и варварског доба. Данашњим даном — хвала Бог.у нема више витеза — зликоваца ни подземних тамница у дубинама градских кула; данас не постоје мученичке клупе и не употребљава се кушање с усијаним гвожђем н другим нечовечпим срествима, али двобој п данас постоји поред најенергичнијег настојавања хришћанске цркве и хришћанских владалаца, да га униште и и искорене. Узрок ове жалосне појаве лежи у томе, што нредрасуде, у којима се налазе поводи двобоја и данас владају над умовима људским и у томе што се нрави двобојских јунака ни данас нису нрипитомили, него су још у толикој мери подивљали, да двобој, то срамно дело од кога би се и незнабожачки натриције пре две тисуће година с гнушањем окренуо, за врлину сматрају и с поносом га обављију. Одлучно проглашујемо, да је двобој неморално и срамно дело и уверени смо. да ће свако ко иоле има појма о Богу, о савести и моралном закону; ко има срца и у њему љубави, уз нас пристати. По трудићемо се да ову нашу тврдњу и до кажемо. Двобој ј е нелорално дело, јер се прошиви, Божанским и човечанским законима. (Наставиће ее.)

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станинић парох. (Наставак.) На 2.) Други протестантски нриговор је природиа посљедица, односно нужна и неопходна донуна првога. Дошав до тога увереља, започевши ширити ту науку, да свештеничка власт припада „целокупном верујућем друштву" и да то друштво — ,.реда и пристојности ради" — „не врши те влз,сти своје, него је нредаје и поверава извесним за то изабраним и на то постављеним

лицама", Лутер је морао за ту науку своју наћи извесна основа. Па како основа такој науци у св. нисму наћи могао није, Лутер се обратио историји и у њој тај основ потражио, иа — и наша-о; те вели: „Ко се обрати историји тај ће наћи, да. је управна власт у ц<;кви првобнтно, усљед изванредних околности заиста била усредсређена у апостолима, али је за тим после смрти њихове нестало; или да су до половине Ш. века сви верни имали нраво управе, а тако звани иастири нису имали ни посебног степена, ни посебног карактера, ни авторитета; истом од тога доба присвојили су себи то право хришћански учитељи, вођени чувством частољубља н страшћу за господством." Да ли су после смрти апостола сви верни имали само један део, једну грану власти свештеничке, „управну власт;" или су у рукама њиховим, биле и друге две гране, учитељска и свештенодејствена власт — тога из иротестантског приговора тачно знати у стању нисмо. Али да не стоји оно, што нротестанти у свом другом приговору чаводе, нотврдиће нам и засведочити то не само историја, већ и св. иисмо. Кад оно Христових „једапаест ученика отидоше у Галилеју у гору, кЈ 7 да им је казао Исус," тада „приступивши Исус рече пм говорећи: даде ми се свака власг на небу и на земљи. Идите дакле и научите све народе крсгећи их ва име оца и сина и светога Духа, учећи их да све држе, што сам вам заповедао; и ево ја сам с вама, у све дане до свршетка века? (Мат. 28, 16. — 20.) Пада у очи то да Христос не вели: „даде ми се власг," иа ни: „даде ми се сва власт", него: „даде ми се свака власт на небу и на земљи." Јасно је дакле, да власт, коју је Христос добио, и коју је апостолима, предао није једнострука, него вишеструка. Колико струка је та власт казују даље речи : „идите и научите све народе крсгећн их... и учећи их, да све држе, што сам заиоведао 1 '; власт је та дакле трострука: учитељска, свеиггенодејствена и пастирска (управа). Но особиту иажњу привлачи и најважније је овде то, да Христос вели својим ученицима; „и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века". С киме ће то бити Христос „у све дане до свршетка века" ? С аностолима? Но