Srpski sion

Б р . 81.

„СРПСКИ СИОН

сад, тако и од сад храни и од сваке не воље и беде брани. — Амин! Михаило Раки^, парох Доловски. Ради истине. У 29. броју Вршачке „Будућности" пропуштен је чланак „Наше стање — јади наши," уз примедбу уредништва, но која сведочи, да уредништво, кра-ј „неслагања у свему с њиме," ипак у све то верује, „јер је иисац тог чланка у те ствари упућен и јер искрено и оопггено мисли." Да је спорни чланак написао какав олушалац било којег курса, „али, који до докторске дипломе дотерати не могаше," иаписао но диктату гнева незадовољених амбиција својих неоснованих иретензија, — разумели би га. Да га је написао и какав васиитаник или „собољезнујући" конспиратор БудимпештанскоБршачког авантуристе, и то би разумели. Да је чланак пропуштен кроз прљаве ступце каквога радикалскога филијалчета, без којега ни Бршац, ио традицијоналној улози неких својих синова, није, и то би разумелн, и само би руком одманули, „вични мријет' без голема јада." Али, да спорни чланак може нанисати човек „иосвећен у те ствари," а који уједно „искрено и ноштено мисли", у то ми не верујемо, ма даје ето могуће и то, да лист, каквим се герира „Будућност," пропусти тај инфамни чланак, којим се погрђује цео епископат и цео подмладак нридворнога калуђерсгва, односно, неправедно вређа индиректно Онај, Који је тај подмладак регрутовао и но чијој бризи за будућност стоји тај подмладак данас на расположењу цркви и народу. Расцвељени писац спорнога чланка ничим не поткрепљује своју тврдњу, „да се данаске у нас прима скоро од реда свако, ко само има ијоле „протекције", да му се „иодари благослов за пријем у ред придворних калуђера", па и „старе куће несаособне за сваки умни рад". Ничим не доказује ни ону неистпну, да се „јаче снаге, које би нас нрема својим спремама и способностима могле увести на спасоносан пут (!!) потискују и прогањају." Писац спорнога чланка није нашао потребним навести примернце ни оне „старе куће", ни ове „јаче- снаге." Биди се, да је и он чедо

оне школе, која ради по рецепту: „што год хоћеш кажи, а биће их увек који ће веровати." Но да је он написао инфамну неистину ево у доказ чињенице. Носле смрти блаженопокојнога патријарха Анђелића спао је цео статус овомитрополијскога придворнога калуђерства на њих четворицу. Од г. 1890. до данас били су примљени у тај статус осим удових свештеника: Данашњи високопреосвештени епископи Михаило, Гаврило и Лукијан, архимандрит Митрофан Шевић, протосинђел Димитрије Бранковић, синђелн Др. Георгије Летић, Георгије Марјановић, Евгеније Летица, Иларион Зеремски, архиђакон Гаврило Ананијев, и протођакон Данило Пантелић, и покојни Др. Симеон Мајсторовић, Др. Станислав Поновић, и Др. Ружић. Осим ових снремају се до данас за тај статус и ови: Владимир Димитријевић, Чупић и В}'јић. Нека нам се покаже, који је између ових онај „од реда" „стара кућа неснособна за сваки умни рад?" Није ли архимандрит Шевић био многогодишњи ирофесор богословије, кад је нримљен у статус нашег нридворног калуђерства и то као синђел? Није ли Димитрије Бранковић постигао степен лроХбг^ на Атинском богословском факултету, а Георгије Летић није ли зар ностигао степен доктора на факултету у Черновици? Није ли Марјановић осим свршене богословије наше издржао правничке државне испите? Није ли Летица осим богословије издржао правничке државне, суднички и адвокатски исиит? Није ли Зеремски постигао степен студента у духовној академији Московској? Није ли Ананијев апсолвирао испите на Черновичком богословском факултету са државним испитом? Зар Иантелић осим свршене богословије наше није положио и правнички државни исиит? Зар Мајсторовић, Иоповић и Ружић не имадоше квалификацију, за статус придворнога калуђерства ? Сва ова господа, „среда", имала су и имају формалпу квалификацију, ако не већу, не ни мању, него што су је имаии придворни калуђери баш и за в доба велеума". Да ли ће они својој цркви и у своме позиву, којем су од срца сви одани, више или мање корисшиши; да ли ће неки од њих у нашој Богословији впше или мање урадиши на образовању и спремању свештеничких кандидата; да ли ће