Srpski sion

С тр . 496.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 31.

се они на црквеној књизи и богословској науци мање или више иотрудити и уморити — него они из „доба велеуна", о томе је с једне стране деликатно, а с друге стране рано већ сад говорити. Да, о данашњим људима, које је ирибавило време од иоследњих осам година, рано је изрицати суд. Било би улизички градити од њих „доба велеума", али је не мање неморално, гадно и непоштено, те људе нонижавати и вређати, као што инфамно чинк то и сарадник Вршачке „Будућности." Ти људп, заједно са другима, које је доба данашњега режима нашега хтело и умело окупити на посао општега нам добра, ти људи, сваки на своме месту и у својој дужности, раде вољно и предано, а настоје својој савести и високом поверењу дичне им Поглавице св. натријарха Георгија што више задовољити и општему добру што јаче послужити и што више допрвнети. Зато смо нотпуно уверени, да иху том настојању неће никада и ни мало моћи смесги инфамна погрда каквих било малконтената. Но интересантно је, да се и ти малконтенти служе истом фразом као и „ солидни" и несолидни партизани наши, који држе, да им иде у „родољубиви" рачун, да данашњи Епископат поруже и данашњи режим омаловаже. Код нас Срба доста је фраза пало за ових иоследњих 50 година. Да их ко скупи и студији подвргне — добили би једну жалосну историју, а уједно интересантну пеихологију српске фразе. Таква једна фраза је и „доба велеума". А да је односно „доба велеума" фраза, то би било најлакше доказати, кад би нам намера била кога год омаловажавати и кад би то интерес општега добра дозвољавао. Наше је мишљење, да о ономе, што треба да нам је најсветлије п најчасније и ирема чему треба с пијететом да се односимо, да о томе треба најређе говорити, а осуђивати никада на пијаци. Но кад би баш морали. изазвани већ толико иута на то, да иовучемо паралелу између „доба велеума", данашњега доба и иодмлатка калуђерскога. снда би морали иоћи са правила, по ком се „велеуми" ироцењују по успесима и ревултатима њихова рада. Кад би тражили те успехе и резултате у деловању односних „велеума", било у богословији, било у црквеној легпслацији и управи или књижевности, тешко би се пред њима одржао озбиљни значај тога назива.

Но кад би успехе и резултате данашњега режима, а мудре и агилне владавине данашњега св. патријарха Георгија скупили на број, онда би се нашли истина не пред фразом о „добу велеума", али иред чињеницом великога корака, у наиред, учињенога на многим странама нашега црквено-нросветнога, автономнога народнога живота. Кадсе иак при томеу обзир узме још и стање какво је данашњи режим затекао, онда је сасвим хонетно признати, да је за осам годипа тај режим много урадио баш гледе образовања подмлатка калуђерскога. А кад се у обзир узму све погрде и сва ироскринција, којима се 30 и више година дегустирало свима и свакоме то калуђерство, онда је данашњи св. патријарх Георгије иоказао уираво. вештину, да у то калуђерство регрутује људе, који су по својим претходним спремама могли себи часну егзистенцију и изван калуђерства наћи. И на томе умењу, на љубави и старању Његову око иодизања калуђерскога нодмлатка, мораће Му црква благодарна бити, ма колико се сувремена нека опозициона штамиа и нојединп малконтенти усиљавалк, да заслуге Његове Светости и у том правцу Његова благословена рада ослабе. Да се је св. натријарх Георгшје у томе угледао на „доба велеума", наша би црква већ до сада дошла у положај, да за врховне и за ниже наше позпцпје, тражи изван себе људе, као што су народни „пријатељи" и данашњи прослављачи „доба велеума" крај свију ших „велеума и нашли блаженопокојнога Митрополита Ивачковића. А шта би тек наступило иосле 20 и више годишњег у томе нравцу нерада, о томе нас је језа и мислити. Слава данашњем Патријарху, јер није дао, да тако стање настунп, н јер је санирао за 8 година што се кварило 80 година! А автори чланака као што је онај у 29. броју „Будућности", треба да се стиде што нзмају ни толико моралне снаге, да бар не погрђују оно, што је за хвалу, кад већ нису кадрн учињеном добру бити захвални. На цинично разметање са погрђивањем калуђерства нашега,, данас као да се осећа позва,н и овлаштен свакн, који тек зна да држи за перо. То се калуђерство погрђивало и за „доба велеума", не мање него данас. Увек је то било иоиуларно. Али нама увек пада на ум ово питање: Кад ти људи и све наше „народне"' странке непрестано постављају захтев „веле-