Srpski sion

„сриеки

сион.*

С тр . 123.

Ја мислим, како је данашњој политици пошло за руком створити компактну народну странку, да ће јој исто тако успјети створити и компактан народ, односно, да ће уважење свих оправданих тежња једних и других доћи до оне средине, која може једина успешним плодом уродити. Што се тиче изјаве врло поштованог представника онорбе, то је та изјава толиким патосом и емФасмом дана, као да се тиче рецимо бар прокламације самосталних Финанција. Али тај патос, ја не ћу рећи да није диктиран, али није направио онај пожељни утисак братске љубави, који је пожељан. Позив на државно право је сувишан, јер се само по себи разумева, да нити ће влада моћи ни хтети учинити, што је изван оквира обстојећега државнога права, нити ће Срби што таква тражити. (На десници одобравање.) Исто тако је са оном другом речи „народно јединство 1 '. Народно јединство у том правцу сигурно ће сваки натриотичан Србив поздравити, ако се иод тим „народним јединством" не има разумевати негација народа, негација имена, нити црквене самосталности, коју на темељу постојећих закона ужива. Ако се пако под том речи ово потоње разумева, онда ће таково народно јединетво одбити не само Срби него и Хрвати. То је важно политичко питање, које хрватска већина може назвати и хрватским питањем. Што се тиче онога дела изјаве госп. великогоричког заступника, где је изјавао, да се просвједује са стране хрв. опорбе против томе, да би влада наредбеним путем штогод у том погледу учинила, то мислим, да је тај просвјед или сувишан или неправедан, јер наредбеним путем може влада само оно учинити, што се даде по закону наредбеним путем учинити — према томе је сувишан, — а сигуно не ће влада прећи свога делокруга, да наредбеним путем учини нешто, што је придржано легислативи, према томе је неправедан. Што се тиче питања, гледе кога се конкретно позива влада, да створи основу закона, ту се могу раузети два стајалишта: или стајалиштс црквено-политичко, или стајалиште верско. По мојем мишљењу са становишта верскога католичке цркве нема никакове заиреке, да се примјерице неправедно данашње стање, по којем се нарочито гледе деце из мешовитих бракова различито поступа према тому, да ли су право-

славна и католичка, да се то замјени праведним стањем: <Зиос1 ит јивШт, аНеп аедиит. Не ћу казати, да нема црквено политичко друго становиште. Ми знамо из црквене нолитике римокатоличке цркве, да она има у том питању различито стајалиште, и то онаково, каково према околностима и одношајима њезиним нробитцима најбоље одговара. Али и римокатоличка је црква такова и мора да буде такова, и то је њезина велика моћ, услед које си може вернике да прибавља, да своје црквено-политичко становиште не ставља у сукоб са народно -политичким становиштем поједине земље. А нема двојбе, да је неједнаки поступак са православним и римокатолицима у овој земљи, где је толика множина православних Срба, неправедан, а јер је неправедан судара се са нашим народно-политичким становиштем. Услед тога може сваки Хрват католик нристати на позив, који се овде иредлаже са стране одбора за богоштовје и наставу, да га овај вис. сабор прихвати гледе црквеног и верског уређења одношаја православних Срба. Тим сам завршио и предлажем предлог одбора на прихват. (Бурно одобравање на десници-) Заст. др. Миле СтарчевиЛ: Чиста странка права, држећ се верно науке и начела свога утемељитеља благопокојнога дра Антупа Старчевића. стоји непоколебиво на темељу хрватскога државнога права, те с тога познаје у краљевини Хрватској само један народ политички, а то је хрватски народ. Преузетни захтеви грчко-источњаках иду пако за тим, да се створи држава у држави, да се цепа јединствени хрватски народ и да се онемогући оживотворење његове државотворне снаге. Зато ми већ обћенито најодрешитије одбијамо све ове неоправдане захтјеве. Доследно тому наиосе — чиста странка права сматра овлаттеном у Хрватској само једну заставу, хрватску тробојницу, као видљив знак државнога живота хрватскога народа. Пораба друге заставе може само произвађати смутње у јединственом хрватском народу, што би било на уштрб његових ирава, његових животних услова и његове културне мисијо на југу Европе. И пошто је упораба латинице ухватила дубоки корен у хрватском народу, те се с њиме сасвим сљубила, то би се прихватом ћирилице ненаравно прекинуо живи обичај, и сметао ре-. довити развитак хрватскога језика,