Srpski sion

Стр. 124

„СРПСКИ СИОН."

бр. 8.

Што се тиче интерконФесионалних нитања, то се и у томе чиста странка права држи напутка, што га је њезин утемељитељ за своје следбенике одредио под точком 13, која гласи: „Странка права има народ подучавати, да је вера ствар душевности, да се по вери не дели ни један народ; да вера мора бити слободна тако, да несме нитко у ничије дирати, ни своју другоме сплом наметати; да народ различан вером, ну један народношћу и домовином, има бити један и у срећи и елободи; и да досадања те струке неслога у Хрватској добро служи само непријатељем народа." У смиелу ових начела удесити ће чиста странка ирава вазда свој рад. Заст. др. Јовап ШевиЛ: Висе ки саборе! После натриотичке енуцијације Његове преузвишености бана у име вис. владе и после енунцијације народног заступника господина др. Томашића у име народне странке, којима је обележено становиште како високе владе гако и народне странке напрама овим петицијама, ае остаје много рећи. Но држим, да и ахо ће такове енунцијације знатно умирити узколебани срнски чарод, свака • ко је оправдано, да се која реч чује у овој високој кући и од једнога припадника тога народа. Високи саборе! На столу ове вис. куће леже нетиције, које су Срби из разних крајева наше домовине поелали овом вис. телу на уставно разнрављање. Има већ иреко годину дана, како те петиције једна за другом овамо стижу. Почамши од кршне Лике па!к све до Дунава и Саве, подигоше се Срби, да своје жеље ставе до знања своме законодавном телу. У непосредној близини како места мога сталног боравишта, тако и мога изборног котара, еастао сеје такођер велик број Срба прошле јесени у Митровици, те је на јавном и много носећеном збору створио резолуцију, у којој је жеље народа обележио. Будући да је на том збору учествовао и један део мојих изборника, то ћу нред очима имати таЈ збор и његову резолуцију и то у погледу српских постулата. Један од петита те резолуције јесте узакоњење српске тробојнице. У свакој земљи, као и у свакој држави постоји земаљска односно државна застава. Она је символ државне власти и угледа. Сваки онај грађанин, који респектује државну власт, рес-

пектује и символ њезин, њезину заставу, а онај који то не чини, тај ступа у противност са државном влашћу. У нашим краљевпнама је символ државне власти тробојница црвена, бела и плава, а на њојзи грб краљевина Хрватске, Славоније и Далмације. Њу могу и морају употребљавати јавна звања и званичне особе. Када се пако са те заставе скине грб краљевина, остаје тробојница, која је емблем народа хрватског. Званична и облигаторна земаљска застава јесте она прва, дочим је ова друга чисто народна. Та застава, као емблем народа хрватског, народа онога, који сачињава велику већину становништва наших краљевина, поштована је и уважена и од осталих народности наших земаља, а нарочито од народа српског, кога је увек топла жеља, да живи у искреном сиоразуму са народом хрватским. Тај пако народ српски у колико поштује заставу народа хрватског, у толико љуби заставу своју, заставу ону, која је од првога његовог доласка у ове земље до данашњега дана тесно скопчана са целим његовим политичким и социјалним животом. Када се је српски народ нод водством својих архипастира на нозив аустријских царева у ове крајеве доселио, дошао је он оружаном руком, а пред њима вила се је застава сриска. (Заст. Давид Старчевић: Трнову батину су донели.) Било је и батина. Када је српски народ у небројено прилика иодигао свој убојити мач у обрану прејасног престола хабсбуржке династије, борио се је он као лав и ироливао потоцима своје драгоцене крви против силних хорда османлијског царства, све то под својом народном засгавом. Када се је год. 1848. братски удружио народ хрватски и српски за обрану престола прејаспог нашег владара, тада је, вис. саборе, овде у сред наше метрополе, на тргу Јелачићевом, уз бок Јелачића бана, стојао српски православни митрополит Рајачић, нак је под срнском заставом благосиљао храбре војпике на заједнички отпор, удружену браћу Хрвате и Србе. Када је напокон под бановањем бапа барона Рауха хрватски се народ дигао, да се онрости те владавине, која му је ио тадашњем схватању била неугодна и несносна, требао је срнски народ помоћа, јер без његове помоћи, није се то остварити дало.