Srpski sion

Ви 25 „СРПСКИ ( ИОН. к С тр . 405.

путовања оких убогих Јудеја. Јер ко би набројао оне силне промене, што су их у човечијем друштву сгворили сиромашпи апостоли Христови? Свет је тадањи поштовао идоле — апостоли их прогласише за играчке. Људи су, као грех, нрезирали сиромаштво, апостоли их позиваху па милосрђе. Болесници беху на терету неким народима — аностоли их сажаљеваху. Деца су била бесправна — аиостоли им јављаху Христом обећано царство. Неки су мрзпли н браћу своју — а ааостоли им напомињаху љубав према ненријатељима. Са торбом о рамену и иалицом у руци својој морадоше онп задовољити л.уде за донде нечувепе и свегским истинама супротне истине. Зато их је на сваком ко раку сретала мржња, у свакоме месту чекало гоњење. И откуда да се објаснп многогодишња, па нпак једнака ревност сиромашпих тих Јудеја, ако не из њихова уверења, да је Јеванђеље, што га проповедају, божанска наука, а Опај, гато их је у свет послао — Бог? Непосрелним искуством п доживљајима створило се у аностолима тако уверење о Христу, — и за љубав уверења тога оставише они завичаје своје, те мирпи начин живота свога заменуше мучепиштвом. Андрија претрпс мучеиичку смрт у Патрасу, Тома у Ипдији, Петар и Павле у Рину. Свет, који је гледао дела њихова, дивио се такоме иожртвовању иростих људи, н мученичка крв њихова беше семе, из кога је ноникло Хришћансгво. Паскал је односно Христова васкрсења после седампајест столећа рекао, да верује у догађај, чију истпннтосг кр вљу својом потврдише њих толико људп. А силом тога аргумента би побеђено и цело човечанство апостолскога доба. На развалинама јудејског и незнабожачког света подигао се пов свет. Јудеј скога живота нестаде. а славне тековине незнабожачког духа бише затрпане развалинама самога незнабоштва. Сем славних умотворина Фидија, Миропа и Лизикла, у стојећем и седећем положају, од слонове кости, камена н злата у Атини н. пр. могао сп видети небројено производа њихових

ученика и имитатора. А када је аностол Павле дошао у Атииу, назвао је он те прекраспе обрасце незпабожачких богова н богин.а — идолима, и у томе суду непознатога Јудеја изречепа је смртна нресуда тим тековипама богате Атине. Па шта, зар да жалимо за тим пропалим плодовима пезиабожачког духа, зар да бедимо апостоле, да су нростом проповеђу својом уништпли културу, као што беше грчка и римска? Не буднмо неправедни!... Незнабожачка култура носила је у себи клицу распадања. Што је свет незнабожачки тако радо заменуо напредпу културу своју са простотом Јеванђеоском, догодило се зато, што је и сам осећао, да је папредак његов од сумњиве вредностп. Јер морал је темељ свакоме друштву, — те друштву без морала, као темеља, суђено је да нада. Уз то још преображај незнабожачког друштва није произведен мачем и силом, него је плод најчистијега уверења. Када се Мухамед са науком својом појавио, нашао је за потребно, да „свети рат" стави у дужност вериима својим. Наше време политичким и литерарним срествима са великом муком изводи и пајмање реФорме. А Христос је са рибарима задобио сав свет за тако велику проиепу. као што је Хришћавсгво. Решење велике те загонетке добићемо, ако проннкнемоу дух Хрнстова Јеванђеља. Јер и сиромашпи рибари на Генизаретском језеру тек Јеванђељем Христовим постадоше снособни затако велнко дело, а наука Јевапђеоска сама по себи је победила васељену. Трудом Христовпх учепика, који и писмено изложише науку Христову, ми смо дачас у сретноме иоложају, да Јеванђеље проучавамо. У њему нам се даје највиша мудросг у пајпростијем облику. Без икаква мудровања и иапрезањ:!, пугем обичнога посматрања и за један трепутак доводи пас оно на највиши ступањ човечјег мишл.ен.а. Ми се иењемо на небо, а без да смо се подигли са земље — ми носматрамо веч^ту истину по уобичајеном начнну људскога мишљења, у обичноме