Srpski sion

С тр . 570.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 35.

XV. Јован (Јода) Иеајловић. (1852. год.) Живео је у Даљу. Ту се сигурио и родио. Год. 1852. моловао је Свету Тројицу на своду осечке цркве, а 1863. две целиваче иконе иред иконостасима у женској паиерти исте цркве (Христа Снаситеља и Богоматере). Већ тај рад његов приказује ми га као човека врло Финаукуса, који је умео вешто владати кичицом. Био је љубитељ светлих боја, које је вешто знао поређати једну поред друге. Не бих рекао, да је то онај исти Јован Исајлоловић, који је 1796. год. моловао чепински иконостас. Био би већ престар за моловање. Него ће то можда бити син шш други рођак његов. И о овом Јовану могао би коју више сазнати и наиисати г. Душан Магарашевић, свештеник даљски, Х^. Петар Чортановачки. 11855. год.) Живео је у Новом Саду. Слушао сам, да је моловао иконостас војничке капелице у Петроварадину. Год. 1855. насликао је икону св. Јована Крститеља тадањем војничком капелану, доцније нароху и проти осечком нок. Лазару Поповићу, на којој се потписао : Њ : Чортанокач: по чему судим, да се звао Петар. Међугим неки људи, који га лично познаваху, вели ми, да му беше име Павле. Но ја се бојим, да га не мешају можда са Симићем, који се Павлом звао. Ту икону св. Јована видео сам, и судећи но њој рекао бих, да није спадао баш међу прве сликаре. Та је икона сасвим обичан молерски рад, коме отсуствује и пропорција и поређаност боја. Радио је тамним бојама. Но свакако би желети било, да се и о њему и његовом раду која више рече. Не верујем, да нема ни данас на животу људи, који га поближе познаваху и по животу и но раду. ХУП. Павле Симић. 0 њему је опширније писапо у преводу Пико-вљеве књиге „Срби у Угарској" на стр. 382. Спомињем само, да је сликао портре пок. проте Ср. Карловачког Павла Николића. ЈБуди, који проту познаваху, веле, да је ванредно добро цогођен. Си-

мић на том портрету није свога имена бојом исписао, него је негде у крају на свежој боји иглицом своје име исписао тако, да га само добро око може приметити. XVIII. Јован Токалић. (1875/6. год.) Ако се добро сећам, био је родом из Шида. Беше то омален и слабуњав човек, ожењен а имао је нешто и Фамилије, Приноведао ми је, где је занат учио, али се више не сећам: где и код кога. По слабом послу његовом судим, да му је и мајстор био као и он. У моје ђачко доба 1875. и 1876. г. радио је у Осеку. Моловао је за многе наше куће иконе, а доста је радио и за околне цркве: Чепинску, тењску, допсинску, погановачку, но са, врло мало вештине и знања. Радио је и портрета, која су имала мало сличности са лицима, с којих је инимао. Руси би таква сликара звали: „богомаз-ом", а наш народ: „мајстор-мазалом ? Ја му инак овде име спомињем, јер је многе сиротне цркве у околици осечкој* за јеФтин новац снабдео са иконама и с литијама. Међутим било је од њега још и много лошијих сликара.** Осек. Л. Богдановић. * И Шидској. Ур. ** Један од аајбољих сдикара наших морао је бити Константин ПантелиИ. 0 њему, ето, ни г. Богдановић не чини ни помена. Сликао је ивоностас цркве у Бачинци г. 18»6., а по чувењу сликао је цконостас и цркве у Ст. Бановци на Дунаву. Ур.

Сабореки изборни ред од 1870/1 еа црквенога гледишта. IV. Браниоци данашњег саборског изборног реда, побијајући напред изложеио црквено становиште о неканоничности његова постанка, износе му на против законодавну компетенцију народно-црквеног сабора, по којој да је сабор у свом законодавном делокругу надлежан био г. 1870/1 предузети и извршити односну своју радњу и донети односне уредбе, па и саборски изборни ред, без икаквог обзира на упражњену митрополитску столицу и на Синод, пошто је сабор и у тој радњи своје законодавне власти потпуно самосталан и независан од Синода.