Srpski sion

Б р . 35.

Самостална законодавна надлежност сабора и независност од Синода, истицана је већ на сабору 1864, у напред поменутом говору Милетићевом, у којем је казано и ово: „Редимо баш да Синоди не могу бити без митрополита, питам где стоји то, да наше црквено-чросветне ствари не може решавати сам сабор, кећ мора претходити и Синод ? Зашто да чекамо на Синод, кад се и без њега на сабору решавати може, сме и мора. Ја држим да је повреда наше автономије ако црквено-народне ствари морају најпре кроз Синод пролазити. Наша пак црквена автономија основана је и на привилегијама нашим и на државном закону, којим се равиоправност вероисповести истиче. Орган црквене авгономије наше није и не може бити никакво друго тело, већ народни сабор, у ком су сва три сталежа народна заступљена и клир и грађанство и воинство." 1 Ово резоновање Милетићево карактерисао је з1ап1е зеззшпе архимандрит Герман Анђелић као: „Речи лепе, красне, но голе, фразе кптњасте, разлози и докази из воздуха црпљени". 2 Но држимо, да не ћемо погрешити ни ми, ако Милетићево то резоновање назовемо превременом експлозијом спреманих ми^ли и смерова Милетићевих, изражених у потоњам његовим предлозима за саборско устројство и „Оеновни народно-црквени закон". 3 Бујан у мислима, распасан у струји духа времена, Фанатичан у агигацији, безобзиран у спровађању својих мисли и смерова, а некоректан често и према овима, Милетић није могао да чека, него 1 НароднШ СоборЂ 1864. стр. 60. 2 Ш<1. стр. 69. 3 Потпуни наслов овоме предлогу гласио је: „Предлог за основни народно-дрквени вакон о дрквено-народној управи патријаршије и нитрополије српске". Колпко противности и некоректности, већ у наслову овога предлога, Нородмо -црквени закон о црквено -народној управи! У патријаршијиЈ коју — немзмо! А колико би имали да кажемо већ о §. 1., па тек о §. 2. тога предлога, који, и ако стоји под наеловом I. „Област цркоено-народне самоуправе у опште, почиње овако: „Облает црквене самоуправе обузима у одношају према дрзкави и другим верозаконима сву цркву, њено и унутрашње и спољашње устројство"...

С тр . 571.

се испраекао већ на сабору 1864. За тадање своје резоновање није имао позитивног основа: нити у привилегијама, нити у државном закону, нити у самом појму и карактеру автономије, каква је тада иостојала и каква је она с1е јиге, <3е 1еде и <3е Гас1о и данас, т. ј. црквена. У автономном законодавству такође тога основа није могло бити, јер тога законодавства тада и не беше. Па ипак нам је Милетићево резоновање појмљиво, али само тако, ако Милетића од 1864. узмемо као претечу Милетићу од 1869, 1870 и доцније. Но као што је са својим иазорима био у заблуди доцнијих година, био је такав и 1864. Његови назори били су теорија теорије. Теорије о народном суверенитету и у цркви, где му места апсолутно није. Нреданост Милетићева тежњи и смеру свом: да се сви црквено-народни послови и односи нанш ноставе на нринципе репрезентативне системе, а сама црква потпуно и свестрано демократише на темељу конституционалне уираве, — једини је веран, коректан и разумљив коментар Милетићевом праскању на сабору 1864. Но аргументација у том праскању изречених тврдња, била је, као што рекосмо, посве неоснована, „из воздуха црпљеиа". У доказ својих тврдња позвао се Милетић на привилегије. Позивање на нривилегије, по којима да је сабор био орган црквене автономије и да. је била повреда те автономије ако црквено-народне ствари морадоше тада кроз Синод пролазити, него да је сабор могао те ствари, разуме се све, уређивати и решавати независно од Синода, — све је то била проста Фикција автора њезиног, а опсена за необавештене, које је требало за ту Фикцију придобити, не би ли се она и оживотворила. Ево да изнесемо нешто из тих привилегија: „Обећавамо вама свима иредреченим народима и земљама, које су Нама као краљу Угарске правно подчињене и које ће се законито подчинити, задржавши поГлавиТО слободу, иовлашаце и ирава своје вероисмовесши, (бегуаЈа шршшз геНрошз зиае). А кад се турски јарам обаци, све

„СРШЖИ СИОН."

/