Srpski sion

Бг. 13.

п С?ОСКћ

СИОН."

С тр . 201.

утецај тела на душу. Ако су тело и душа две супстанције, онда по основном учењу о супстанцији, ове морају да искључују једна другу, нпкако пак, да једна другу, потребује у свом деловању. То су тачке о које се спотакло Декартово решење. Но тако важан проблем није могао остати нерегаен. ЈгБега прихваћају познији картезианци међу којима се највише истиче Желенс и Малбранш Желенс начелно прима учење, да између тела и душе не постоји међусобан утецај. Но код телесних надражаја и афеката Желепс учи, да, док се у телу вршо пекоје промене и догађаји, у тој прилици сам Бог ствара у души преставе о овим догађајима У том смислу Желенс не сматра материалне догађаје, нпр. када светлост утиче на око, или бол у души услед удара и т. д. као саизае еШс1еп1ез, које директно проузрокују осећаје, већ као сапзае оссаб1опа1ез, узроци по прилици. Исти таки одношај постоји између воље и покрета тела услед утецаја воље. Овај систем, који се зове оказионализам, тврди, да материални и духовни свет непрестано једно поред другог постоји без међусобног утецаја и да се њихови догађаји у природном свом развијању неодвисно јсдно од другог врше, и природну везу, која међу њима постоји, сам Бог својим вечитим утецајем по прилици посредује. Ово учење, које на тај начин признаје чудо у перманенцији, наишло је на отпор нарочито код богословских кругова, према тумачењу којих, оказионализам чини Бога узрочником свију, па и злих дела. Због ових оправданнх приговора, Жеденс је у познијем зрелијем развијању оказионализма овоме дао нов облик, по ком је Бог одмах у почетку једаред за свагда поставио сталан ред у свету. Према овој новој форми оказнонализма, ова два света, духовни и телесни, стоје један према другом без директног утецаја Бога, но да би боље разјаснио овај одношај упоредио га је са два сата, који за своје једнако кретање не требају међусобан утецај, већ постаје тим разумљиво, да су оба сата одмах у почетку са једнаком уметношћу удешена од самог уметника

им. Према томе учењу је отклоњена одговорност Божја за зла дела у свету, и ако је он био једини, који креће у свету. Крајње конзеквенције на основу оказионализма учинио је Малбранш. Малбранш учи да је Бог апсолутни покретач. Док је Желенс учио да су догаЈјаји у души одвисни од душевних чињеница а телесни од телесних, Малбранш чини један корак даље и пориче како душевним тако и телесним догађајима самосталност. По њему је Бог једини који увек делује у свету. Снага, која покреће телом није својина тела већ је то божанска снага, тако исто и у души. Да би избегао пребацивање као да је Бог онај који греши, он чини отступку и учи, да су заблуде и грех дела слободне воље и самосвојног делања душе. Ова учења смеса рационализма и богословског разматрања нису могла да задовоље све захтеве ума и побожне душе једног Сииноце. Његово најдубље уверење је било, да се овај одношај душе и тела неда решити са картезианског дуалистичког гледишта. Ту се мора изменити основно начело о супстанцији, укинути душу и тело као две разне супстанције и све спојити у појму једног апсолутног божанског бића као једине супстанције, и тешкоћа овог проблема је уклоњена. Спиноца учи, да постоји једна апсолутна супатанција, а то је Божанство. По учењу Спиноцином, супстанција је узрок саме себе (саиза зш), она постоји сама кроза себе, никако пак кроз које друго биће. 1 Све ствари овога света налазе се као атрибути у божанској супстанцији тако, да божанска супстанција не може постојати без тих атрибута нити ти атрибути без божанске супстанције. То је пантеизам. Од тих безбројних атрибута човек сазнаје само два која су људском сазнању приступачна, а ти су атрибути: мишљење и простирање. Сваки од ових атрибута у свези са свима својим појединим појавима стоји у себи ограничеп. Ни један модус простирања не може зависити од једног модуса мишљења ' БЧвсћег, ве8с1псћ (;е Лег Р1п1о8ор1пе, Вагцс11 8р»опоаа XV. АиД 1893. стр. 353. »