Srpski sion

Стр. 202

СРПСКИ сион.

Б р . 13.

и обратно. Што је Спиноца изразитије спровео овај систем, све јасније упада у очи ироблем привидне везе, која између душе и тела као два атрибута постоји. Овде се понавља иста она тешкоћа, са којом је Декарт имао да се бори, која и оказионадизму служи за основ. За Спиноцу је било лако ову тешкоћу прекорачити. Сви атрибути по његовом учењу, били су уједињени у божанској супстанцији, у сваком од атрибута био је систем модуса као неопходна посљедица бића Божанства. Пошто је то исто божанско биће у свима једно и исто, то морају системи модуса у свима атрибутима потпуно паралелно једно с другим ићи; т. ј. сваком модусу у једном атрибуту мора један модус у другом атрибуту одговарати. То је паралелизам душевних и телесних делатности у Спиноцином систему. Привидни утецај, који чини мишљење на материалне догађаје и обратно, налази своје решење у томе паралелизму душевних и телесних догађаја. И тако у паралелизму налази одношај душе и тела своје решење. Спиноцин покушај да из бића Божанства дедуцира сву разноликост ствари у свету као неопходну посљел,ицу, није испало за руком, јер баги случај са два атрибута доказује, да то нису дедукције, већ продукти искуства. Па и код осталих ствари нпр. свест и психички појави нису резултати дедукције већ и опет резултати унутарњег опажања, дакле искуства. Па и сам паралелизам душе и тела у Спиноцину систему нису доказан факт, већ метафизичка хипотеза. После Спиноце предузео је Лајбпиц да реши одношај душе према телу са својом науком о монадама. На супрот Спиноцином пантеистичком монизму Лајбниц учи, да имаде безброј много супстанција, од којих је свака за себе одељена једна од друге. Лајбниц своје супстанције не зове атомима већ индивидуама, монадама. Монаде су снаге, чије биће се састоји у престављању. Услед те способности престављања, све монаде су у свези, јер свака монада у сваком моменту у себи преставља све остале монаде, свака

монада је огледало света. Разлика једне монаде од друге састоји се у томе, нгго пекоје јаче а друге слабије могу да представл.ају овај свет. Читав процес и сви догафаји у свету огледају се у свима монадама, у једној слабије у другој јаче. То је тачка, на којој имаде Лајбницова теорија додира са теоријом ме ^усобног утецаја душе и тела. Са теоријом о монадама улази Љјбниц у решавање тог проблема. „Монаде немају прозора" вели Лајбниц, услед тога он одбија Еартезијеву теорију о шДихив ДзЈсиви. Пошто све монаде живе истим животом, то само изгледа, да једна утиче на другу. Монаде, које сачињавају душу не стоје ни у каквом каузалном одношају према оним монадама, које тело сачињавају, али пошто душа у сваком моменту мора да преставља догађаје у телу, то изгледа као да тело утиче на душу. Овај одношај душе према телу тумачи Лајбниц са примером два сата који је већ Желенс поставио. По мишљењу Лајбницову ми морамо бити уверени, да је највиши уметник тако удесио ствари у овом свету, да се оне налазе у непрестаној хармонији, а да не утичу једна на другу, а да тај уметник мора од момента до момента да их удешава. Ту хармонију у свету назива Лајбниц престабилираном хармонијом. На основу тих теорија постао је психофизички паралелизам у сувременој филозофији, који неће да је метафизичка хипотеза, као све ове досад у хисторији, наведенз теорије, већ „емпирички постулат". Па да видимо у колико је ова теорија у сувременој филозофији на емпирији основана и каковим управо конзеквенцијама води са примањем психичког појава као различитог од физиолошких процеса. Проповед на Ускре. „Х|)1СТ0Сх квскреа из лкртвм^г, с/иерт[к> слиртк п»пракж, н с8||1ммх во грокк^* жикфтх длровак." Велики петак и недеља светла: милост и радост: смрт и живот. Јест, богољуб. Хришћани ! Велики Је иетак