Srpski sion

бр. 13

,с?цс ки

смон>

С тр . 203.

најцрња жалост, јер је тада Христос, Сиаситељ наш, млогим и страишим мукама мућен на крсту издануо, душу своју испустио. А недеља светла, или као што ју ми обично краће „Ускрсом" називамо, јесте највећа и најчистија радост, јер тога дана „ХрТстосх коскрке изк лк()твк1)(& с/иертио С/иертк попрака н сбфмлгл ко гроск^х жикота длрокакх". Јест, тога је дана Христос из мртвих устао, својом смрћу смрт победио, уништио, и онима, који су у гробовима живот даровао, поклонио. Да, љуб. моји, велики је нетак жалост, јер је велики петак смрт, тога је дана Христос умро, тога се дана смрт спомиње, о смрти говори, а певац црквени вели: „Пиачб и ()и= дд10 егда по/иишл/мо с/иертк." Јест, плачем и наричем, кад на смрт само и помислим, а још више кад ми се смрт спомиње, о смрти говори. — А недеља светла је радост, јер је недеља светла живот, тога је дана не само Христос из мртвих устао, него је и другима многима жпвот даровао. Из мрачнога и ладнога гроба на овај бели, јарким Божјим сунашцем огрејани свет, нодигао и извео; а свет је мио и живот је сладак, па нас већ и сама реч и спомен о свету и животу радује и весели. Па има ли, љуб. моји, може ли бити човека, кога не весели живот, кога не жалости смрт? Чудите се, љуб. Хр., питању том, у чуду свом рећи би сте ми хтели : и на што питање то? За што о ономе питати и распитивати, на што тачна и јасна одговора већ знамо и имамо? А одговор је кратак: нема, бити не може! — Јест, нема и бити не може човека, кога живот не би веселио, кога смрт не би жалостила. Нема и бити не може човека, који са певцем црквеним не би р$као : „ПлачВ и рид<ио егда полшшлА!« слиртћ." Зар да има и бити може човека, кога не би веселио живот: рођење нејачка детета; а кога не би жалостила смрт, ма и изнемогла, остар.ела човека?! На ипак, љуб. моји, има, људи и Хришћана, које не весели — живот, које не жалости смрт. Бар они тако веле и казују и ми би зар требали да им верујемо?! Од како је света и века увек је човека живот радовао, а смрт жаллстила; свагда се човек рођењем радовао и веселио, а над умрлим тужио и илакао: па глете, љуб. моји,

тако рећи од јуче појавише се неки људи, неки Хришћани, који се рођеном не радују и не веселе, који над умрлим не туже и не наричу! Да се човек животу, рођењу радовао и веселио сведочи нам само св. писмо. Кад је Јелисавета, жена Захаријина, родила сина свога, Претечу Јована, радовала се томе, шта више и „суседи и родбина њена радоваху се с њоме" (ЈГука. 1. 58). А сам Христос Опаситељ вели: „Жена кад рађа трпи муку; јер дође час њезин: али кад роди дете, више се не оиомиње жалости од радости, јер се роди на свет." (Јован, 16. 21). А како је човека смрт жалостила и колико је човек над умрлим јадао и плакао, кукао и нарицао каже нам и сведочи и опет само св. иисмо. Праведни Јосиф и браћа му над умрлим оцем својим Јаковом „плакаше много и врло тужно." (I. Мој. 50. 10). Кад је умро Арон, брат Мојсијев и првосвештеник Израиљски, плакао је сав дом Израиљев за Ароном тридесет дана." (IV. Мој. 20., 29.). Исто тако „плакаше синови Израиљеви и за Мојсијем тридесет дана." (V. Мој. 84., 8.) Нсалмопевац Давид наричучи за дарем Саулом проклиње горе и поље, где је Саул погинуо, желећи, да на те горе „не пада роса ни дажд" и да „поље не роди за принос." (II. Сам. 1, 21). У делима апостолским казује нам се, да „људи побожни укопаше Стевана (нрвомученика и архиђакона) и велики плач учинише над њим." (8., 2.) Кад је умро друг Христов, Лазар, сестре ЈГазареве Марта и Марија, тужише и плакаху за њим врло горко, да их многи од Јудејаца тешити морадоше (Јован, 11. 19.), па многи Јудејци плакаху за Лазарем (33); шта више и самом „Исусу ударише сузе". Када је био на гробу Лазаревом, а Јудејци видећи то „говораху: гледај, како га љубљаше" (35., и 36). Јест, љуб. моји, човек се животу, деци и дечијем рођењу само радовати може: а за оним, кога љуби — кад изгуби — само нлакати мора. Или зар да не „заблиста деди око" од миља и радости онда, када чедо чеда свога. „Кад уиуче своје узме И мете на крило Па му пева и казује Што је негда бидо.