Srpski sion

Сет. 364.

„СРПСКИ СИ(Ш».

Б р . 22.

кле државне функције, и тако поред јавних званичника могу и приватне особе спадати у категорију оних, који врше дужности на основу јавног овлашћења; никако пак овамо не потпадају свештеници и вероисповедни учитељи, јер они не врше дужности на основу државног закона, него на основу црквеног или иначе автономног закона, а држава није позвана пресуђивати, да ли они заиста према том закону поступају или не? Други су пак тога мњења, да се под особама јавног овлашћења имају свакако разумевати и свештеници и вероисповедни учитељи, јер је црква и вероисповедна школа државним законом припозната; државни закон признаје и узима у обрану црквену и школску организацију припознатихвероисповести, нризнаје да свештеници и вероисповедни учитељи по тој организацији услед јавног овлашћења врше своје дужности, те се по томе имају свакако сматрати особама јавног овланЉења. Угарска јудикатура још није ово пи тање коначно решила, т. ј. кр. Курија још није имала прилике изрећи, шта се управо под „јавним овлашћењем" разумевати има, по томе нисмо данас још начисто о томе: да ли тужбе свештеника и вероисповедних учитеља због штампарских преступа увреде части и потворе у вршењу службене им дужности потпадају под расправу и суђење редовних или поротних судова? До данас је само Пожунска кр. табла имала прилике, да у том питању суди, те је изрекла да свештеници и вероисповедни учитељи потпадају у категорију особа јавног овлашћења, те њихове тужбе припадају поротном су^ењу, мотивујући ту одлуку тиме, што се свештеници и учитељи у вршењу своје службене дужности не могу сматрати за приватне, него за особе јавног овлашћења. Ми држимо, да је прво становиште темељитије, како са правне стране, тако и са стране опортунптета. Примера ради наводимо овај случај: неко путем штампе беди свештеника, да је у својој придики у цркви говорио саблажњиво о светите-

љима: свештеник га тужи због штампарског преступа, доказујући да у његовој предици нема ништа саблажњиво за светитеље; писац дописа у колико је доказ истине допуштен, — противно доказује. Је ли порота састављена од сваковрсних елемената позвата, да расправља и пресуђује о таким стварима? С тога би и са стране опортунитета требало тужбе свештеника и вероисповедних учитеља због штампарских преступа ради увреде части и потворе упутити на редовне, а не на поротне судове. —

Силазак ев. Духа на апоетоле (Књига „Дела св. ап." гл. II., от. 1 — 11; зач. 3.) (Свршетак). Ст. 5—8. А у Јерусалиму се налажиху Јудеји, људи иобожни, из свакога народа, који је под небом. II кад би овај глас (т. ј. кад се прочуло о иебеском знаку и да апостоли говоре разним језицима), скупи се народ и смвте се; јер сваки од пих слушаше, гце опи говоре ње• говим језиком. II дивљаху се сви и чуђаху се говоре%и један другом: нису ли ово све Галилејци што говоре? Ла како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили ? 0 нразпику Педесетнице, као и о другим великим празницима, долазили су Јудеји са свију страна, да у је дином храму јерусалимском принесу Богу жртве. Зато је о празницима Јерусалим био иун нобожнога иарода, који је као мрави врвио улицама градским. Појмљиво је дакле, да су ти богомољци могли приметити чудесни знак, који се догодио над кућом, где су били св. апостоли. Па као што обично у великим градовима бива сигурно је за кратко време силна гомила људи опколила ону кућу, у којој је св. Дух сишао на апостоле. Од уста до уста ишао је глас о томе догађају и даље но граду, да се прикуни још више парода, а међутим су св. аностоли изишли били из собе и показали се народу, који је у чуду гледао и слушао, како аностоли, ти Галилејци (т. ј. Јудеји из области палестинске Галилеје) разуму разне језике, које сакупљени Јудеји говоре. — Кад су Гимљани год. 63. пре Хр. иокорили Јудеје и уништили њихову самосталну државу, те их приморали, да плаћају порсз, многи су се од њих раселили у разне