Srpski sion

Б р . 41.

„СР11СКИ0И0НЛ

мртности, која је била дана првим људима у рају и коју су они послије преступа заповиједи Божје изгубили. Ово је управо основни камен, који потврђује споменуте доказе блаженог стања наших прародитеља, и ко на том камену темељцу своје богословско знање гради, тај неће моћи учинити никакву промјену у изнесеним доказима о прастању човјека а у корист нових теорија и тежња, које иду за тим, да се све што је натприродно у свим пољима живота што вигае понизи и умањи. — Вјера у то, да је нашим прародитељима прије пада дана тјелесна бесмртност, стоји у најтјешњој вези са вјером у свемогућсто Божје. Ако је Бог дакле у том погледу према првом чевјеку тако милостив био, то морамо узети, да се је та милост Божја према њему и у другим правцима најјасније очитовала. 8ато можемо рећи: потпуна и свестрана срећа у животу човјека, који је обдарен разумом и богатим знањем, који живи у брачној вези са једнородним бићем, не може се замислити без знања правог говора. Како би могли сматрати сретним онај брачни пар, који не би имао згодног средства, помоћу ког би разговијетно и одређено измјењивао своје мисли и осјећаје; како би могли замислити човјека, који је лишен оног средства, помоћу ког би иоучавао, сазидавао па и забављао свог ближњег; како би могли замислити човјека, који је толико добра од Бога примио, а који се не би Богу молио и благодарио Му на свему, а тиме и својмм религијозним осјећајима израза дао? Па не само то, него човјек обдарен говором постао је орган, помоћу ког су сва неразумна створења благодарила Богу и величала име ГБегово т. ј. чинила оно, што су Богу дуговала. Није човјек сам својом појавом славио Бога као оно „не» кеса пок-кдамтх Конто", већ се од њега искао такав начин, који је би*о резултат и духа и тијела. Способност говора била је дакле с човјеком створена, но употреба те способности бијаше слободан чин од стране човјека, који је тиме своје одређење испуњавао. — У кратко рекавши: све што је

супстанцијално човјечјем бићу датира свој постанак од створења. Преостаје нам још да осим онога, што смо у примједбама споменули, бацимо поглед на њеке теорије, до којих су дошли лингвисте научним путем. Ми смо додуше напријед споменули, да се нећемо упуштати у ову работу, али сматрамо ипак да је томе доњекле овдје мјесто и чинимо то с том намјером, да покажемо богословима, како ти научењаци сами о својим теоријама мисле. Ме^у најглавније т. ј. оне, које су лингвисте највише заступали, можемо убројити тако звану теорију ономатопоетску или како ју је др. Милер краткоће ради назвао „ћаи-жш Тћеопе". По тој теорији лежи коријен и почетак говора у имитовању разних гласова. Човјек је, веле пристагае споменуте теорије, — који је из почетка нијем био — слугаао глас птица, паса, крава, грома, олује, шум мора, жубор потока, шуштање лишћа и т. д. и трудио се да те разне гласове својим гласом имитује. Пошто је човјек опазио, да може те своје гласове, којима је имитовао оне животињске и природне уопће, употребити за ознаку оних објеката, од којих потичу прави гласови, то је он пошао тим путем и даље и тако дошао мало по мало до говора, Друга ја теорија т. зв. интерјекцијонална или краткоће ради названа по др. Милеру „раћ=раћ Тћеопе". Док прва теорија узима за коријеи говора имитовање разних гласова, дотле друга узима нехотичне интерјекције. — Незадовољни с оном првом теоријом, по којој тобоже човјек стоји ниже од животиње, јер се од ње учи, њезине гласове слуша, прихватише научењаци брзо ову другу. Зашто, веле они, да човјек слугаа гласове других створења, кад и он сам даје глас од себе — сад било то од страха, радости или жалости. Ради тога узеше научењаци те гласове (који су тобоже код свију народа једнаки као „ах' ( и „ох" за чуђење, „ех" за радост, „ух" за жалост и т. д.) као природне и праве почетке човјечјег говора. Као шту видимо и ове теорије бази-