Srpski sion

С тр . 704.

„СРПСКИ

сион.«

Бр. 42.

мримајући поклон споменутога добротвора — милостиво дозвољавамо, да се ради образовања грчке младежи у Брашову школа отвори; али приликом иристављања учитеља тој школи имаће по оним истим правилима поступати која су јој прописана за унашање презвитера из Архинелага. Но као што је Грцима отворена како латинска и немачка школа, тако је дозвољено, да следбеници других вероисповести могу ради обуке у грчком језику школу ову, која ће се у Брашову отворити, похађати. Горе споменутога добротвора Нику х. Панајота упућујемо крозтебе, кр. гувериијо, да исти о својим доброчинствима према својој пређе израженој намери, Формално основно писмо сачини, али надзор над школом, као и над годишњим рачунима ове цркве ираиада&е вами. Даље стављамо у дужност мојој кр. гувернији, да ову нашу превишњу наредбу обнародује свима онима, којих се тиче и да се брине око тога, да се та наредба изврши. Кад вам остале ирикључене списе враћамо, уверавамо вас о нашој царско-краљевско-кнежевској милости. Дано у нашој великокнежевској вароши Бечу, у Австрији, 30. септембра у години 1796. Господњој, и 5. години паше владавине у римском царству и наших насљедних Земаља. Фрања Ср. ИТД. ИТД. (Наставиће се).

Тумачење Јеванђеља. 20. Недеље по Духовима. Лука зач. 30., гл. 7., сеп. II,—16. Данашње св. јеванђеље казује вам, љуб. моји, о једном необичном и чудном делу Христовом, о једном доброчинству његовом. Управо, свако је дело Христово — чудо; и свако је чудо Христово — добро дело. Христос је само онда и онде чуда чинио, где и када ће људи од тог чудног дела његовог моћи користи имати. Тако чудним делом евојим, о коме нам данашње св. јеванђеље казује, постигао је Христос Спаситељ двоје: осим тога, што је једно.ј жени највеће добро учинио, једној матери сина из мртвих подигао и повратио, Христос је иостигао још и то, да је многи народ, — и онај,

који је за њим ишао, и онај, који је умрлога гробу пратио — видев дивно чудо, „Б&га хвалио" и признао и исповедио, да је Христос ваистину „велики аророк " и да је „ Бог походио народ свОЈ и . А „Бога хвалити", Христа за „великог иророка" и за Божјег посланика држати и иризнавати — за људе је то, свакако, корист, и то велика. Сам Христое Спаситељ казује и сведочи, да је „шо живот вечни, да (људи) иознају тебе једипога ишинитога Бога, и кога си иослао Исуса Христа". (Јов. 17., 8.:) Па има ли, може ли бити за људе веће користи, бољега добра од „живота вечна"?! Христос Спаситељ „ иђаше у град, који се зове Наин". Еао обично, тако су и на путу у град Наин Христа пратили „ многи ученици његови и мноштво народа". Тек што се Христос и пратиоци му „ириближише врашима градским и , а оно „ изношаху мршваца и из града, „ јединца сина матере његове". Колика је жалосг жену ту обузела, колика је туга матер ту обрвала — можемо, љуб. моји, само помислити! Та осим тога, што мртвац тај беше јединац у матере своје, још треба и то знати, да жена та, да мати његова I „беше удовица"- Умрли син беше матери својој не тек само дика и ионос, радост и утеха, него и помоћ и потпора, ранитељ и бранитељ. И гле! Све што је та жена, та мати имала, сада ладном гробу прати, у црну земљу хоће да положи. Па зар да слаба жена та у тузи не свисне? Зар да јадној мајци тој од бола срце не пукне?! Да би несрећној жени тугу ублажили, да би јадној мајци бол олакшали „много народа из града иђаше с њом и , праћаше јединог ј'ој сина гробу ладноме. — И видећи да је жалост њена дотакла се срца њих толиких, да јединца њеног оплакује са њоме заједно и „многи народ" — тужној жени, јадној мајци, нешто је лакше. Јест, нешто је лакше. Ма тужна жена утешена није; јадна мајка кука и нариче, сузе лије у прси се бије: она би — сина, своју радост, своју утеху, своју дику, своју одлику, своју помоћ, своју потпору, своју рану, своју одбрану. Али — узалуд; ту јој не поможе нико, • тако је не утешише многи, тога јој јчинити