Srpski sion
В р . 42.
.СРПСКИ СИОН".
не могоше ни сви они, који су јој сина пратили. Но гле чуда! Оно, чега јој не могоше учинити многи, чега јој не могаше учинити ни део „народ" — то хоће и иде да јој учини — Један, и то онај, кога она у тузи својој ни опазила није, на кога она у јаду своме ни ока бацила није. Ако несрећна жена, јадна мати, плачући и наричући за сином својим, и није спазила Христа Спаситеља, али је Христос опазио њу: „и видевгии је Тостд сажали му се зањом", приступи јој „и рече јој: пе илачи Са чуђењем и дивљењем морала је посматрати несрећна жена, јадна мати онога, који јој је рећи могао : „не плачи". Зар мати да не плаче за чедом, за сином, за јединдом својим ?! Зар тога има и бити може?! Зна ли шта жели, зна ли шта говори тај —- човек?! Тужна жена, јадна мати, не зна ко пред њоме стоји, управ пред ким она стоји. Пе зна, да је тај човек — Богочовек ; не зна, да је тај „ сип човечји — Син Еож]и. и Тужна жеча, јадна мати не зна, на кога се она срећом намерила; не зна, шта јој носи, шта ће да јој учини, како да ју утеши тај човек. Место да Христос речима разјашњава и доказује тужној жени, јадној мајци, ко ,је он и шта је, он јој то хтеде показати — делом. Па пре него што је тужна жена, јадна мајка, или когод од пратилаца Христу рећи могао, шта је бво умрли тој жени, што кука и нариче — Хрисгос „ пристуиивши ирихваши се за сапдук". То беше јасан и разумљив знак, те к носиоци сшадоше а и сандук спустише. Сад насгупа најважнији тренутак, сад ће да се открије Божанска сила и моћ, сад ће да се види и дозна: ко је Христос и шта је. Стојећи поред сандука и гледајући у мртваца Христос му се обраћа као живоме, па му „ рече: момче! шеби говорим, усшани. и — Место да теши тужну жену, јадну матер, Христос вели умрломе: „момче устани!" знајући, да ће живот синовљев највише и потпуно утепшти јадну матер. На реч Христову умрломе : „момче, устани", зачудише се и згледнуше се пратиоци, свакако, питајући се иогледима: шта ће бити сад? Шта ће бити? — Оно, што је било, и што је бити могло и морало: „ седе мртвац и сшаде говорити. и
„А сшрах обузе све и , који то видеше, г и хваљаху Бога говоре&и: велики иророк изи^е мерј нама, и Бог иоходч народ свој. Па, љуб. моји, је ли то чудо какво, кад животодавац даје живот умрломе; кад душетворац враћа душу у оно тело, из којега ју је и узео? Не! Ако је то и било чудо оним пратиоцима, оном „народу", али нама није; нама, који из слова Божјег знамо, да је Исус Христос истинити Божји син, да је прави Бог; а Бог је животодавад и душетворац. Не, љуб. моји, ми смо из досадањих св. јеванђења научени, да Христос онога, коме хоће какво добро да учини, пита: да ли верује. да му Христос то учинити може. А ево из данашњег св. јеванђеља, видимо, да је Христос умрломе сину живот даровао, душу повратио, а јадну матер његову није питао, верује ли, да то Христос учинити може. А за што ? За то, што она то од Христа ни желила није, што она Христа за то ни молила није, јер оно у тузи и жалости својој Христа ни опазила није, а она Христа ни знала, ни познавала није. Да је Христос у граду био, и то док је њен син још боловао, на да је она за његова, необична и чудна дела знала — чувши за, Христа она би, бригом материнском гоњена, а д>убављу родитељском ношена, Христу долетила и Христа умолила, да се до њене куће потруди и сину њеном здравље поврати. Јест — здравље поврати; али — живот?! Баш да је за Христа чула и знала, за то га молити не би могла. Свет је чуо и слушао, да Христос болнима здравље повраћа; али да и умрлима живот дарива, да и мртве ускршава — тога људи нису чули, за то нису знали, а баш да су за то и чули, тога не би веровали. Тако ћемо из св. јеванђеља, ко.је ће се чктати од данас у четврту недељу чути, како је Христос на молбу Јаирову пошао кући његовој, да му болној кћери помогне и здравље јој иоврати. А кад је Јаирова кћи умрла један од слугу Јаирових излази пред њега и вели му : „ умре к&и твоја, не шруди учишеља", умрла ти кћи, не води јој лекара, јер јој сад више лека нема. Па онда : је ли нужно било, да Христос нита јадну матер за веру? Је ли нужно бшго, да пита онај, који „ исиитује срца и утробу",